Ташмајдански парк је незаобилазно место свих заљубљеника у Београд и његов јединствени дух. Посебним га, поред уређених вртова и романтичне променаде, чини и богата историја, хроничари ће додати – пуна мистерија, а попут величанствене камене круне, са платоа на ободу парка уздиже се Црква Светог Марка, један од симбола српске престонице и чувена београдска Грачаница.
Фото: З. Кнежевић
Испод Београда, једног од најстаријих градова у Европи, налази се на десетине километара лагума, пећина, ходника. И Ташмајдан има своје тајне. Колико пута сте прошетали божанственим парком, а нисте знали да се под вашим стопалима крију бескрајни тунели, да су ту некад били каменолом из ког су стари Римљани вадили камен како би градили Сингидунум, склоништа, штаб Вермахта... На једној предратној слици види се улаз у пећину, а изнад њега, не много далеко, Црква Светог Марка у настанку.
Грађена је од 1931. до 1940. године. Била је то највећа православна црква у предратној Југославији. Подигнута је према плановима архитеката Петра и Бранка Крстића, обликована у духу архитектуре српско-византијског стила, а по општем градитељском решењу, формама и полихромији фасада пројектована је по узору на Грачаницу.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Прочитајте још
Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка уздиже се са платоа на северозападном крају Ташмајданског парка. На свега неколико метара од ње некада је постојала гробљанска Капела Светог Марка из доба кнеза Милоша Обреновића, изграђена 1835. на темељима још старије палилулске цркве. Испред ње је 1830. године прочитан хатишериф турског султана о независности и кнежевском устројству Србије.
- Једно здравља ради, а друго добра поретка ради, препоручујем вам да одмах једну капелу у гробљу Београда сазидати дате - наводи се у свечаној повељи Махмуда ИИ, прочитаној на хумци поред гробља на Ташмајдану, где је сахрањивање почело 1836, по изградњи цркве.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Ктитор здања био је ортак у трговини кнеза Милоша, Лазар Панча, родом из Македоније, који је умро 1831. Кнезу је оставио своје имање са аманетом да ту, на Палилули, подигне цркву за његову душу. Милош је тако и поступио. Са северне стране поставио је "записну плочу о ктиторству Панчином".
Чињеница да је кнез лично бринуо о реализацији тог легата указује да су одлуке о лоцирању цркве и гробља биле усклађене с његовим основним концептом урбанистичког развоја српског дела вароши – изван шанца и на простору главних комуникација ка унутрашњости Србије – Цариградског и Крагујевачког друма и Топчидерског пута, пошто је у Топчидеру сместио свој будући политички центар.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Стара Црква Светог Марка – Београђани су је звали и Гробљанска – била је правоугаона грађевина спољне површине 11,5 x 21 метар, а унутрашње 7,75 x 17,50 метара. У исто време кнез је у Топчидеру подигао дворску Цркву Светих Апостола Петра и Павла (довршена 1834). Радовима на оба храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена (1792-1870), први велики градитељ у обновљеној Србији, и његови мајстори Јања и Никола.
Према сачуваним документима, стара Маркова црква била је једноброда грађевина, са малом припратом, без куполе и торња. Поред ње је накнадно подигнут звоник. Око 1870. имала је две парохије: теразијску са 312 домова и палилулску од 318.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У храму је 1838. године сахрањен кнежевић Милан Обреновић, најстарији Милошев син, и то "десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви". После крвавог династичког мајског преврата 1903. овде су сахрањени и краљ Александар и краљица Драга. Убрзо након што су убијени у атентату, њихови посмртни остаци под окриљем ноћи пренесени су у цркву.
У току Првог светског рата аустроугарски окупатори су обновили цркву. Али, током немачког бомбардовања на Цвети 13. априла 1941, храм је прогутао пожар. Историја дуга 107 година нестала је у пламену. Спашен је само иконостас.
Фото: Архива Новости
У међувремену је освештана новоизграђена Црква Светог Марка, на само десетак метара даље. Остаци старе су потпуно уклоњени током 1942. године, а темељи затрпани. Тако је нестао један од најстаријих београдских храмова који је преживео и бомбардовање Турака 1862. године.
У време послератне, комунистичке власти није обележено чак ни место где се некад налазио. Убрзо је, изградњом Ташмајданског парка, заборављена и локација. Само су га још стари Београђани чували у сећању. А онда су, 2014. године, после више од седам деценија, након сондирања терена ласерским снимањем откривени подземни остаци цркве и звоника, непосредно уз јужни зид данашње...
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
