"Гробље свитаца" (јап. Хотару но Хака) није само цртани филм. То је рана, то је подсетник, то је вапај против ужаса рата. Ова јапанска аниме драма из 1988. године, у режији Исаа Такахате, без задршке разоткрива лице људске патње – и то кроз очи деце. Многи који су га гледали рећи ће вам: ово је филм који се гледа једном у животу. Јер мало ко може издржати да то срцепарајуће искуство понови.
Филм је дело Студија Џибли, познатог по бајковитим световима и топлим порукама, али "Гробље свитаца" је изузетак. Он не нуди утеху, већ огољену истину. Заснован на истоименом роману Акијукија Носаке, овај филм прати судбину брата и сестре, Сеите и Сетсуко, који постају сирочад у последњим месецима Другог светског рата у Јапану. Прича није фикција – инспирисана је личним искуством аутора, који је и сам преживео сличну судбину.
Ручна анимација овог филма је нежна и болна у исто време – контраст између светлости свитаца и разарајуће ватре напалма оставља дубок траг. Свака сцена пажљиво је обликована да прикаже не само разарање, већ и достојанство, тишину туге, глад, немоћ, нежност међу браћом и сестрама, и крхкост живота.
Оно што чини овај филм најтужнијим није само трагична прича, већ његова искреност. Нема патетике, нема идеализације. Рат није приказан као херојска борба, већ као пакао који највише погађа оне који нису ни криви, ни способни да га разумеју – децу.
Прочитајте још
"Гробље свитаца" није цртани филм за децу. Он је упозорење одраслима. Он је апел на хуманост. Филм који нас подсећа да иза сваке историјске статистике о ратним жртвама стоје конкретна лица, конкретна деца, конкретне изгубљене приче које никада нису имале прилику да се испричају до краја.
Потресни цитати из филма:
- “Мајка је умрла. Никада више нећемо бити заједно.”
- “Ако бисмо само имали довољно хране, могли бисмо да будемо срећни.”
- “Свитци умиру тако брзо... баш као људи.”
- “Одрасли не разумеју... никада не слушају.”
- “Рекао сам јој да не плаче. Али... и ја сам плакао.”
