"Groblje svitaca" (jap. Hotaru no Haka) nije samo crtani film. To je rana, to je podsetnik, to je vapaj protiv užasa rata. Ova japanska anime drama iz 1988. godine, u režiji Isaa Takahate, bez zadrške razotkriva lice ljudske patnje – i to kroz oči dece. Mnogi koji su ga gledali reći će vam: ovo je film koji se gleda jednom u životu. Jer malo ko može izdržati da to srceparajuće iskustvo ponovi.
Film je delo Studija DŽibli, poznatog po bajkovitim svetovima i toplim porukama, ali "Groblje svitaca" je izuzetak. On ne nudi utehu, već ogoljenu istinu. Zasnovan na istoimenom romanu Akijukija Nosake, ovaj film prati sudbinu brata i sestre, Seite i Setsuko, koji postaju siročad u poslednjim mesecima Drugog svetskog rata u Japanu. Priča nije fikcija – inspirisana je ličnim iskustvom autora, koji je i sam preživeo sličnu sudbinu.
Ručna animacija ovog filma je nežna i bolna u isto vreme – kontrast između svetlosti svitaca i razarajuće vatre napalma ostavlja dubok trag. Svaka scena pažljivo je oblikovana da prikaže ne samo razaranje, već i dostojanstvo, tišinu tuge, glad, nemoć, nežnost među braćom i sestrama, i krhkost života.
Ono što čini ovaj film najtužnijim nije samo tragična priča, već njegova iskrenost. Nema patetike, nema idealizacije. Rat nije prikazan kao herojska borba, već kao pakao koji najviše pogađa one koji nisu ni krivi, ni sposobni da ga razumeju – decu.
Pročitajte još
"Groblje svitaca" nije crtani film za decu. On je upozorenje odraslima. On je apel na humanost. Film koji nas podseća da iza svake istorijske statistike o ratnim žrtvama stoje konkretna lica, konkretna deca, konkretne izgubljene priče koje nikada nisu imale priliku da se ispričaju do kraja.
Potresni citati iz filma:
- “Majka je umrla. Nikada više nećemo biti zajedno.”
- “Ako bismo samo imali dovoljno hrane, mogli bismo da budemo srećni.”
- “Svitci umiru tako brzo... baš kao ljudi.”
- “Odrasli ne razumeju... nikada ne slušaju.”
- “Rekao sam joj da ne plače. Ali... i ja sam plakao.”
