Постоји више проблема који одлазак код лекара за њих може претворити у врло непријатно искуство, од неприступачности појединих објеката до недовољне обучености медицинског особља.
- Наилазимо на проблем да многи лекари и сестре не знају како да одраде трансфер из колица у кревет, неретко не знају шта је дизалица која служи за трансфер из колица, за тоалет. Неретко не знају ни врсте инвалидитета тако да не обраћају пажњу да одређена врста инвалидитета не могу примати одређене анестезије (негде треба слабије а негде јаче) – каже Дарко Ивић, председник удружења Хенди центар “Колосеум” и наставља:
- Из личног примера знам када сам требао да имам лакшу хируршку интервеницју констатовали су да је велики проблем да обезбеде особље које би требало да води рачуна о мени, тј. пацијенту до опоравка, ваљда мисле да нам у оваквим ситуацијама треба неки суперболничар или супер медицинска сестра која је посебно задужена за особе са инвалидитетом, а посебно за пацијенте које немају инвалидитет. Поражавајуће зар не?!
Фото: Д. Н.
Ивић додаје и да су зубне ординације често неприступачне - углавном су на спрату или у подруму.
- Лекари и медицинско особље углавном нису обучени за рад са особама са инвалидитетом. Немају стрпљења, а често у домовима здравља не праве разлику између појединих дијагноза, нпр. Имао сам прилике да кажем да болујем од мишићне дистрофије а они су рекли “добро параплегија” не схватајући и не трудећи се да уоче разлику ове две дијагнозе – објашњава он.
Према мишљењу Кристијана Шарца, ситуација у овој области ипак је боља него у неким другим.
- Кад је реч о здравственој заштити, ситуација је боља него у другим сегментима живота. Лекари и медицинско особље нису довољно навикнути, као ни остали. Но, труд не изостаје.
Лични асистент
Помоћ личног асистента особама са инвалидитетом може да обезбеди достојанствени квалитет живота, али ова услуга у Србији није увек и лако доступна.
- Услуге личног асистента могу помоћи да особа нормално функционише, поготово ако живи сама или са старим родитељима. Пуно значи младима који су на студијама јер без асистента би било готово немогуће отићи до факултета и пратити наставу. У Србији је доступно тако што постоји само једна агенција која тренутно функсионише на начин како мора да функционише а то је стална борба за ангажовањем нових асистената који су пуни предрасуда због недовољног информисања и потребној емпатији која је неопходна за овакав посао, ниске плате асистената један су од проблема, сигурност и начин финансирања од града који може да се прекине у сваком тренутку, а онда корисници остају без асистента, а асистенти без радног места. Такође је проблем велика листа чекања корисника на додељивање асистената и све то доводи до размишљања за једну озбиљну студију. Да би ова служба могла да функционише потребна је сарадња са социолозима, дефектолозима, психолозима и органима власти - објашњава Ивић.
Председница удружења за помоћ ментално недовољно развијених особа МНРО Врачар, Милена Шћепановић, иначе мајка детета са инвалидитетом, такође дели мишљење да лекари и медицинско особље нису довољно обучени за рад са инвалидима, а додаје да су и услуге везане за психолошку подршку оваквим лицима готово недоступне.
Наша саговорница истиче да је положај ментално недовољно развијених особа додатно специфичан.
- То су особе које не могу саме да се заступају и потребно је омогућити да буду видљивији у друштву. Непрепознатљиви су на при поглед, за разлику од телесних и сензорних инвалида. Потребно је сагледати све проблеме и тешкоће са којима се сусрећу и особе и породица. Да им се обезбеде бољи услови живота. Реше проблеми – шта и где, куда после смтри родитеља. Потребно је да јавност упозна и те особе и да они имају права на достојанствен живот као и здрава популација.
Фото: Промо
БОНУС ВИДЕО:
