Осим подразумеваних потешкоћа у свакодневном животу које разне врсте деформитета са собом носе, особе са инвалидитетом неретко се сусрећу и са различитим непотребним видовима неразумевања или ниподаштавања, што потврђују и речи наших саговорника.
Дарко Ивић, председник удружења Харди центар "Колосеум" као пример наводи чињеницу да дискриминацију доживљава када год треба да продужи пасош, личну карту или обави неки посао у банци.
- Један од проблема је како регулисати законски да се особама које су слепе и слабовиде, или у инвалидским колицама и не могу да користе руке, омогући употреба факсимила који би требало да се користи у банци, пошти, а не да нас омаловажавају тако што нам предлажу да лупимо прст као да смо неписмени, а нико не обраћа пажњу на тај вид дискриминације - каже Ивић.
Фото: Профимедиа
Он наводи да примера има још пуно, али истиче да "не би желео да мрачи"…
Наш саговорник, Кристијан Шарац, наводи још драстичнији пример - из свакоденвног живота.
- Једна особа ми је, рецимо, рекла колико јој је непријатно да разговара са мном. Друга је побегла кад је видела колица. И много, много још догађаја којима се смејем, али заправо нису смешни. Искрено, срећем се разним реакцијама, а предњачи дискриминација због културолошког обрасца и необразовања. Сусрећемо се са предрасудама да смо и интелектуално инфериорни. Такође, да нисмо сексуално способни - каже Шарац и оцењује да се у медијима и образовним институцијама права особа са инвалидитетом готово и не помињу.
Према његовом мишљењу, од помоћи би били еукативни програми, можда са предавачима са инвалидитетом.
Позиција ментално недовољно развијенених особа
- Потребно је омогућити да овакви људи буду видљивији у друштву. То су особе које не могу саме се да заступају. Непрепознатљиви су на први поглед, за разлику од телесних и сензорних типова инвалида. Људи би требало да сагледају све проблеме и тешкоће са којима се сусрећу и особе и породица. Да им се обезбеде бољи услови живота. Реше проблеми – шта и где, куда после смрти родитеља. Да јавност упозна и те особе и да они имају права на достојанствен живот као и здрава популација.
И Милена Шћепановић, председница удружења за помоћ ментално недовољно развијеним особама МНРО Врачар, вели да се инвалиди врло често сусрећу са дискриминацијом.
- Непоштовање права инвалида на предност при заказивањима код лекара, у превозу, чекању у реду (нпр. у продавницама)... Неразумевање проблема ни инвалида, а ни родитеља – стараоца. Непоштовање истих као личности - примери су које она наводи додајући да би проблема било мање када би медији и школе овој теми посветили више пажње.
Што се тиче реакција у најнепосреднијем окружењу, међу комшијама, колегама, пролазницима, наши саговорници сагласни су да позитивних примера и солидарности има, да се последњих година ситуација поправља - али не у довољној мери.
- Наравно да постоје позитивни примери, али на жалост у овом друштву у сфери губљења правих вредности, у временима ријалитија који нису баш пример неких позитивних вредности и ми се у друштву у каквом тренутно живимо сусрећемо са великим лицемерством - каже Ивић и додаје да је неопходно прихватање различитости онаква каква јесте, без лицемерства.
И према његовим речима, од највеће помоћи биле би медијске кампање које би промовисале особе са инвалидитетом у виду разних едукација.
Фото: Промо
БОНУС ВИДЕО:
