Његов текст преносимо у целости:
У Хрватској постоји низ дугогодишњих традиција које је врло тешко искоријенити иако би до сад већ одавно требале бити ствар далеке прошлости. Једна од тих комплетних бесмислица је необјашњиви порив да тражимо забране концерата извођача који нам се не свиђају. И није ово карактеристично хрватска појава нити нешто што је везано за лијеве или десне.
Сви то раде, али постоје разлике.
Миле воли диско, али нека заборави хрватски диско!
Примјерице, Катарина Пеовић би забрањивала концерт јер сматра да Онај Чије Име Нећемо Спомињати Без Конкретног Разлога „заговара геноцидне политике и мржњу према другима“. С друге стране имамо бранитељске удруге које би радиле исто то, али с Бајагом и Бреном јер… више се ни не труде дати оправдан разлог. Једноставно запријете, концерт се не одржи и догодине учине исто.
Фото: АТА имагес/М. М.
Прочитајте још
И док је коначни циљ обје стране у начелу идентичан, методе и потенцијални исход увелике се разликују. У случају Катарине Пеовић у 10 од 10 ситуација не догоди се ништа јер КП је политички еквивалент стабла које је пало у шуми и нитко томе није свједочио, пише Индеx.хр.
У случају бранитељског шатро-домољубног рекетарења, ствари се догоде, концерти се откажу и морате се запитати зашто је „не“ уз потенцијални анекс одговору „ЛОЛ, не“ постао толико незамислив када вам бранитељи запријете просвједом? У случају Брене ту је била и пријетња „другим радњама утемељенима на законит начин“, али морате се запитати што ће се догодити ако овој екипи једноставно одговорите: „Не. Радите што год мислите да требате, али нећете нас малтретирати својим лијеним аргументима“.
Јер ово што раде управо је то. Лијено. Безидејно. Досадно.
Ни у случају Бајаге ни Брене, нитко се више ни не труди него само запријете и екипа се покуњи од страха да се не догоди нешто горе. Али што је то што би се могло догодити? Постоји ли легитиман страх да термин „друге радње“ обухваћа и оне које нису законски утемељене? Ако не постоје, све пет.
Просвједујте, пишите, жалите се и бојкотирајте концерт. Међутим, ако постоје, што точно намјеравате? Физички нападати посјетитеље, пуцати, анонимно зивкати полицију с бомбашким пријетњама или учинити нешто још горе јер Миле можда воли диско, али нека си прекрижи хрватски диско?
Катарина шумом (и горама), а удруге друмом
Другим ријечима, антиконцертни апели бранитељских удруга у нормалном би друштву требали носити исту тежину као и апели Катарине Пеовић. Дакле, шума, дрво, тимбер, трес, никог нема, нитко није чуо, никог није брига.
Зашто ходамо по јајима у овом случају? Чега се организатори боје? Имају ли разлога бојати се? Ако постоји пријетња, постоје и закони. Теоретски. У реду, сви знамо да ово звучи смијешно, али реакција јавности на бранитеље који пријете властитом народу зато што иду на „погрешне концерте“ требали би изазвати далеко веће реакције од ових.
И док било тко има свако право просвједовати, бојкотирати и гунђати против апсолутно свега, који су точно законски темељи да тражите забрану било којег од ова два концерта? Устав РХ, за који сте се дијелом и борили, изричито јамчи „слободу мишљења и изражавања мисли“, што посебно обухваћа „слободу говора и јавног наступа“. Устав такођер изричито забрањује цензуру.
Неопростив кримен Бајаге Малог Книнџе
Устав допушта ограничење права, али под строгим увјетима. Према Чланку 16., то је могуће само законом ради заштите права других, правног поретка, јавног морала и здравља. Кључно је да свако такво ограничење „мора бити размјерно нарави потребе за ограничењем у сваком поједином случају“.
Најрелевантнији за ове случајеве је Чланак 39., који забрањује и чини кажњивим „свако позивање или потицање на рат или упорабу насиља, на националну, расну или вјерску мржњу или било који облик несношљивости“. Ово поставља врло висок праг за забрану. Држава би требала доказати да сам концерт или наступ умјетника представља активно потицање на мржњу или насиље.
Не постоје докази да глазба Бајаге или Лепе Брене садржи текстове који би задовољили овај високи праг. Приговори се темеље на перципираним прошлим поступцима умјетника или њиховом симболичком идентитету, а не на садржају саме изведбе. Стога би формална државна забрана темељена на Чланку 39. била правно врло упитна и вјеројатно би била оспорена пред судовима.
Фото: АТА имагес/Р. З.
И да се разумијемо, све ово је комплетно сулудо објашњавати било коме јер нитко паметан не мисли да овђе постоје законске основе, а још мање смисла има објашњавати удругама чији се аргументи за забрану могу свести на: „Брена, она фотка, а Бајага… нешто што није истина и за што упорно немамо доказе, али није ни битно јер ми само не би да он наступа“.
Портал Народ је као Доказ А извукао Чорбину пјесму Само слога Србина спашава у којој пјевају против бомбардирања Србије, а на којој гостује и Бајага. Реално, највећи кримен те пјесме је то да постоји и Бајага је први који би против ње требао просвједовати, али за сваког с функционалном четвртином мозга, то је осјетно мање проблематичан потез од оних за које га годинама оптужују.
Танка је граница између „себе“ и „србе“
И свима нам је јасно да се бранитеље у данашње вријеме перципира као „чуваре истине о Домовинском рату и темељних вриједности државе“, а и они сами себе тако виде, али што је ово?
Након Сиска догодио се и Солин и у овом другом случају градске власти су попустиле иако су и сами свјесни да ова екипа лупа глупости. Једноставно су попустили и образложили да „не желе да било који глазбени догађај постане повод за пођеле или сукобе“. Укратко, сви глазбеници данас-сутра могу бити таоци бранитељских удруга које… неког штите од… себе самих?
И морате вољети ову поремећену логику. Дакле, концертом су угрожени искључиво бранитељи који желе да се концерт забрани јер им Бајага „диже тлак“, а организаторе моле да услише њихове молбе да се, недајбоже, не догоди нешто пуно горе од високог тлака. Тко би могао изазвати те евентуалне проблеме?
Пуно је потенцијалних опасности, али за потребе овог разговора, нека то буде нетко чије име почиње с „б“, а завршава с „ранитељске удруге“.
Бранитељске удруге узеле су неподерив приступ Илије Чворовића и рекле: „Смемо ли нешто да вас замолимо? Помозите нам да вас не убијемо!“ И ми смо им помогли јер једина алтернатива је рећи „не“ и на леђа си натоварити домољубни рекет не само за ову прилику већ вјеројатно и сваки пута када одлучите организирати било што, а апсолутно НИТКО вам неће држати леђа јер све ове „домољубне“ кампање тако функционирају.
А ако се град не одупире, неће ни власници клубова. И у нормалној ситуацији од оваквих би вас глупости чувала држава, али овђе се, нажалост, враћамо на „нормално“.
Све је ово потпуно нормално за друштво које стоји на мјесту и по тко зна који пута води расправу о бранитељима и Бајаги, али апсолутно абнормално за све оне који би у 2025. вољели да из 1993. пређемо… па ако не у ране двијетисућите, барем у 1999.
(Индех.хр)