Професор Бранко Јокић, председник Удружења особа са инвалидитетом „Феникс“, већ годинама указује на горуће проблеме са којима се суочавају особе са инвалидитетом у Србији — од неприступачних јавних простора до институционалне невидљивости. Но, једна од најважнијих, а често занемарених тема, јесте запошљавање и економска независност. Кроз рад Удружења „Феникс“, које окупља особе свих категорија инвалидитета, јасно се види колико је тешко пробити баријере које нису само физичке, већ и друштвене и економске.
Фото: Анђела Стевановић
Закон постоји – али воља изостаје
Спремност послодаваца да запошљавају особе са инвалидитетом и даље је на незавидном нивоу. У многим случајевима, запошљавање се не дешава због препознавања способности и потенцијала особе, већ из пуког страха од казни које закон прописује. Иако прописи налажу да сваки послодавац са преко 20 (јавни сектор) или 50 запослених (приватни сектор) мора запослити особу са инвалидитетом, многи радије бирају да плате пенале.
Разлози су бројни – од предрасуда и неинформисаности до перципираних трошкова прилагођавања радног места. Уместо да препознају радне способности и допринос особа са инвалидитетом, послодавци их често виде као „обавезу“ уместо као ресурс.
Подршка постоји – али варира по локалу
У Београду и другим већим градовима постоје програми подршке за запошљавање особа са инвалидитетом, најчешће у оквиру Националне службе за запошљавање (НСЗ) и локалних самоуправа. Ти програми укључују:
- Субвенције за послодавце
- Финансирање прилагођавања радног места
- Професионалну оријентацију и обуке
- Помоћ у проналажењу посла
Међутим, како истичу у Удружењу „Феникс“, успешност ових програма често зависи од локалне иницијативе, доступности средстава и добре воље институција.
Квоте без контроле – закон без ефекта
Иако закон јасно прописује квоте, његова примена остаје ограничена. Контрола спровођења закона је слаба, а стимулација за послодавце минимална. Многи бирају да игноришу могућности запошљавања, плаћајући казне без дубљег разматрања. Тиме се особе са инвалидитетом гурају дубље у економску зависност, и ускраћује им се шанса за самосталност.
Успех без система – упорношћу појединца
Иако се приче о успешним каријерама особа са инвалидитетом ретко нађу у медијима, оне свакако постоје. Од ИТ стручњака, уметника, наставника до спортиста – многи су доказали да инвалидитет није препрека за професионални развој. Међутим, ти успехи углавном нису резултат системске подршке, већ индивидуалне упорности, помоћи породице и ангажмана невладиних организација.
Управо то додатно говори о неправди – да би особа са инвалидитетом успела, мора да уложи двоструко више труда, уз минималну институционалну подршку.
Време је за промену погледа, не само прописа
Економска независност је основ сваког достојанственог живота. Особе са инвалидитетом не траже привилегије, већ прилику. Како поручује Удружење „Феникс“, потребно је више од законских чланова – потребна је друштвена свест, воља и одговорност. Запошљавање не сме бити формалност нити казна за послодавце, већ прилика да се створи инклузивно и праведно друштво за све.
Фото: Промо
