Читанке све "тање", српског све мање

Националних Црногораца, по овом попису је 41,12 одсто, а Срба 32,93. Матерњи језик већине је, и даље, српски 43,52 одсто. Сада се поставља  питање - зашто већински језик није и службени, већ само језик у службеној употреби.

И док проевропске, грађан(истичк)е структуре које су, без сваке сумње у тренутној геополитичкој расподели "виђене да буду" окосница власти у Црној Гори, тврде да су други демографски трендови забрињавајући - исељавање, наталитет и сл., овај "компромисни цензус", у којем се из црногорског етничког табора у српски прелило четири одсто, донео је, вероватно, један од најтежих пораза српском језичком бићу у дугом периоду.

У време чврсте руке ДПС-а, пописом из 2003. утврђено је да српским језиком говори 63,49 одсто грађана. Не улазећи у статистичке замке, рећи ћу да је 2003. било 72 одсто "по имену православних", колико их је отприлике и сада. Ко зна да чита, то може да буде врло индикативно. Српским језиком 2003. говори 63,49 одсто, а четири године након промене режима – 43,52.  Овај пад говорника српског језика за скоро 20 одсто, дакле за једну петину, изузетно је забрињавајући податак. Додуше, како за кога. За ЕУ партнере, за неке политичаре, за највећу опозициону партију која би требало да добије "похвале" за овакав тренд – није. За Србе и њихове политичке и ине представнике у Црној Гори требало би да буде – и те како. И уместо што славимо што смо дошли на скоро 33 одсто – што у политичкој и уставној пракси нама у овом тренутку не значи баш ништа – ми треба да се запитамо зашто смо (до)пустили да број говорника српског језика толико опадне. 

Фото: Скупштина ЦГ

 

Ово у разговору за "Новости" каже бивша министарка просвете науке, културе и спорта (МПНКС), редовни професор на Филилошком факултету УЦГ и председница политичког савета Уједињене Црне Горе др Весна Братић.  

- Што се ћирилице тиче, ту и међу српским научницима постоје различита схватања: од "богатство два писма" до "вратимо искључиво ћирилицу". Нисам упозната са ситуацијом у Србији када је у питању обавеза употребе ћирилице, али мислим да се и тамо слуша мантра "да нас разуме цео свет". Па, сама Русија је велики део тог света. Бугари нису прешли на латиницу када су ушли у ЕУ. Има толико писама која су далеко од нашег алфабета. Ево, не чујемо ни да Кинези врше реформу својих на хиљаду знакова, а практично су технолошки два века испред глобалног Запада. Осим тога, и црногорски језик има обе варијанте, иако вас ћирилица "обележи" већ у МУП-у кад вадите личну карту. Доживела сам да ме 2015. службеник пита: "Како професорица америчке књижевности хоће ћирилицу на личној карти?" Ћирилица је постала нека врста "differentia specifica" за Србе, готово као знак тихог бунта.

Када сте дошли на чело министарства одмах сте оживели ћирилицу.

- На чело министарства које је обухватало четири управне области, баш оне преко којих се маргинализовао српски језик и све што је могло да се тумачи српским, дошла сам након пада тридесетогодишњег режима, најмање својом амбициојом и вољом. Враћање ћирилице на сајт и на профил МПНКС на друштвеним мрежама наишло је на различите реакције, од изузетно позитивних до оних мало другачијих. Остала министарства нису користила ћирилицу, а сада тек не користе, колико могу да видим.

Због тога сте били на удару?

- У Црној Гори је, веома брзо, све оно што је довело до промене власти и сви они који су то омогућили маргинализовано, а понекад и прокажено. Непропорционално интензивни напади на мене, проглашавање екстремистом од кандидатуре за министра, па кроз цео министарски мандат, имали су за циљ уклањање "неподобног кандидата" с челне позиције "идентитетских министарстава". Прећутно (или неким договором о којем нисам обавештена), нова власт је прихватила све културно-идеолошко-идентитетске смернице која су постављене у претходном режиму. И даље, углавном, постоје културна дешавања која су наслеђе старог режима и иза којих стоји држава и паралелна дешавања која организују српска удружења или катедре. Та два скупа се ретко пресецају. Српски уметници којима национални идентитет није фуснота били су парије - борба за њихов статус и даље траје. Развијајући се у тако затвореним круговима створене су две засебне културе, једна центар, друга маргина, другост. Једна на све начине помагана и заливана од стране режима, друга прокажена, с додељеним предзнаком непријатељског.

Има ли назнака да то може да се промени?

- Пут оживљавања културног наслеђа, пут суочавања с прошлошћу и прихватање да постоји више од једног наратива није трајекторија коју је преузела нова власт, почев од оне у којој сам ја била. Фокус је био на економији, великим инвестицијама и путу у ЕУ, као уосталом и сада. Међутим, тада нисмо имали овакво мешање геополитичких карата тако да ствари баш и не иду замишљеним током. То је врло повољно тло за подизање међунационалних тензија на чему интензивно ради опозиција и неки медијски центри који су изгубили политички утицај који су имали у претходне две владе. Многи противници коруптивних и иних криминалних радњи претходног режима су 2006. мантрали "прво држава па... обрачун с криминалом", не схватајући да су криминалцима дали феуд и приватно игралиште које због геополитичке реалности лако може да постане протекторат или провизоријум. Уместо "жестоких момака" политике деведесетих, добили смо технократе, често фах-идиоте, а још чешће ни то. Нажалост, већ случајна имена извучена из неког ДЕИ бубња, јер код нас су касно чули да је воук (woke) мртав и да се на позиције бира неко јер је најбољи без обзира на то је ли уз то женско, припадник етничке, сексуалне или неке друге мањине. Кад се на ове званичне квоте, додају и страначке (а странке су често и етнички чисте) рачунице, добијате гломазан државни апарат у којем је једино искрена крилатица "да нам(а) буде боље",  с тим што сви имају различите групе на уму кад употребе ову заменицу. Систем се није променио уопште, а образовне реформе постоје (макар на папиру), али у неким смеровима који, у најбољем случају, неће утицати на оно што је предмет нашег разговора. 

Фото: Скупштина ЦГ

 

Оно што се десило са овим писмом и српским језиком у време бившег режима чини се није учинио ниједан окупатор?

- Наравно, врхунац прогона ћирилице и Срба десио се у злогласној НДХ. Па и садашња Хрватска се према ћирилици слично односи. Ако говоримо само о Црној Гори, некад чувеном бастиону српства, можемо да кренемо од аустроугарске окупације. Бјелопавлићки учитељи су се још 1916. успротивили избацивању ћирилице и зато боравили у аустроугарским затворима. Професори који су се побунили због протеривања српског језика из школа 2004. године деценијама су чекали правду и, углавном, је нису дочекали. По методичности борбе, издвојила бих проф. Матовића који је врло детаљно описао како су то и кога "лингво-књижевне маказе" искројиле из наставног плана и програма за некада Српски језик и књижевност. У учионици, чак и кад нисте професор матерњег језика, што је једно време коришћено као добродошао еуфемизам, чујете студенте како најрадије кажу "наш" језик да се не "легитимишу" као део било којег "радикалног" пола. Парадоксално, било каква сарадња и неконфликтност подразумева "одрицање" и "компромис" и недотицање "неуралгичних" тачака. Али, кад дође "стани-пани" приликом међународних сусрета, састанака, кад мора да се буде прецизан, више нема компромиса него се иде по члану 13 Устава где се за службени језик признаје једино црногорски. И ту је крај сваке приче о "хајде да се не делимо". Бруталном силом, као и улазак у НАТО, као и признање тзв. Косова, ДПС скупштинска већина је "окројила" и језик, заставу и химну по своме мераку. Дакле, наставља се лингвицид и као што видимо, добро им иде, за 12 година – 20 одсто. Прилично сам сигурна да, уколико се "по јутру дан познаје" нова власт неће радити ништа на враћању српског језика и писаца у образовање, те ће број говорника и даље опадати, макар се тај податак више и не тражио у пописницама.

Велиша Кадић

Фото: Промо