Оливера Бркић Theissen је јако млада изгубила оца, а ту се потешкоће у њеном животу нису зауставиле.
Током једне емисије музичког такмичења "Никад није касно" она је поделила са јавности своје најтеже животне тренутке.
Фото: Јутјуб принтскрин/Nikad nije kasno
- Док сам била мала јако сам плакала, имала сам срчану ману, то нико није знао, на крају смо то оперисали. Због тога сам јако плакала и сви су ме назвали тим надимком "Пискава". Рођена сам са том маном за коју нисам знала до 18. године. Отац ми је погинуо када сам имала 16 година. То са оцем ме јако потресло, са 18 година сам доживела шлог и тада сам сазнала за проблем са срцем - рекла је Оливера.
- Тата је умро на много ружан начин. Није се убио и није био само судар, страдао је на много тежак начин. Када се тако ружне ствари десе, то се никад не заборавља. То је било на вестима, сви су то знали. Он је имао кафану и због тога сам ја престала да певам наше песме, нисам могла више ни да их слушам - казала је певачица и открила да због ове трагедије све до учешћа у шоу Жике Јакшића није изводила домаће песме.
Прочитајте још
И поред тешке приче, она данас има широк осмех на лицу.
- Највећа терапија за мене је музика, она ме је спасила. Певала сам, ишла сам на турнеје, то ми је дало самопоуздање и променило ми је живот. Имала сам и велике концерте, и када све то ради, човек осећа мир. Највећи наступ био је у Аустрији где сам певала пред 100.000 људи, то је за мене било посебно, шта ће ми нека друга терапија - испричала је Оливера која јој је након учешћа у једном талент шоуу умало отишла и на Евровизију као представница Немачке.
- Мени није битна популарност, мислим да је за човека боље да га нико не познаје и да може да ради шта хоће. Тада сам била јако млада, сада имам други став, прошла сам много ствари у животу, знам шта је битно, а шта не. Само волим да певам и да правим лепу енергију, то је мени најбитније, да је певам и да је људима лепо - рекла је она.
Фото: Јутјуб принтскрин/Nikad nije kasno
Живела је у Немачкој, а онда се врарила у Србију.
- Развела сам се у 33 године, и то је за мене био један вид ослобођења. Била сам најсрећнија што сам сама, и што нема ко шта да ми каже. Тад сам заправо почела да живим и осетила колико сам јака и способна жена - испричала је Оливера.
(Гранд)
БОНУС ВИДЕО:
