Први чеченски рат завршио се катстрофално по руску војску. Неодлучност, издаја, уцена и стални напади стравично су деловали на морал руских војника. Русија је паралелно са војном акцијом тражила мировно решење овог конфликта, али и начин да се елиминишу вође побуне - Џохара Дудајева, који је спадао је у бајрактаре чеченског сепаратистичког покрета, а велику популарност Чечена стекао је кад је одбио да потпише савезни уговор којим је Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република реорганизована у Руску Федерацију. Дудајев је одбио и да призна нови устав Русије.
Он није био само за отцепљење Чеченије од Руске Федерације, него је своју земљу хтео да одвоји од Ингушетије са којом су чинили јединствену републику. Иначе оба народа су били муслимани.
Други чеченски рат започела је Русија 26. августа 1999. и у њему су руске федералне снаге у великој мери повратиле контролу над сепаратистичком облашћу Чеченијом.
Други чеченски рат је почео када је Исламска међународна бригада предузела инвазију на Дагестан. Још један узрок рата била су подметања бомби у руским градовима за које је Русија окривила чеченске сепаратисте. Овај поход је поништио исход Првог чеченског рата у ком је ова област добила де факто независност као Ичкерија. Иако су га многи сматрали унутрашњим сукобом у оквиру Руске федерације, рат је привукао велики број муџахедина из страних земаља.
Фото: Јутјуб принткстин/AP Archive
На почетку рата руска војска и проруска чеченска паравојска су се сукобили у отвореном рату са чеченским сепаратистима и освојили чеченски главни град Грозни након зимске опсаде која је трајала од краја 1999. до фебруара наредне године. Русија је увела директну управу над Чеченијом у мају 2000. Чеченски герилци широм Северног Кавказа су наставили да наносе Русима велике губитке још наредних неколико година, док су чеченски терористи извели неколико терористичких напада у самој Русији.
Прочитајте још
Други оружани сукоб у Чеченији је започео само неколико недеља након што је Путин заузео позицију руског премијера. Москва је тврдила да се ради о "антитерористичкој операцији" чији је циљ "ликвидирати терористичке групе које су нашле уточиште у Чеченији". Како су руске снаге почеле да улазе у ту републику, чеченски председник Аслан Масхадов је позвао на преговоре како би се криза решила мирним путем, али је то одбила Москва.
Дана 30. августа започет је масовни копнени напад на северну Чеченију, који је имао више успеха јер је овог пута мобилизовано 90.000 војника, двоструко више у поређењу са 35.000 колико их се борило у Првом чеченском рату. Чеченски борци су с друге стране имали тек око 26.000 бораца.
Фото: Јутјуб принтскрин/Journeyman Pictures
Масхадов је позвао све фракције на уједињену борбу против руске инвазије, али су забележени знакови разједињености у водству јер су неки милитанти тражили "пакт о ненападању" са руским војницима. Хаос и насиље током три године независности Чеченије нагнао је неке да радије подупру Русију у нади да ће им она осигурати ред и стабилност. Међу њима је био и Ахмед Кадиров, који се борио на чеченској страни у првом рату, само да би прешао на руску страну 1999. те касније постао први председник проруске владе. Његови мотиви су наводно дубоко неслагање са јачањем вахабистичког покрета у земљи, као и брига о лошем стању чеченског друштва током Масхадове владавине. Сматра се да су неке руске војне операције олакшали проруски чеченски сарадници унутар саме Чеченије. Истовремено, у Москви су мештани чеченског порекла подвргнути шиканирању и привођењу од стране полиције.
Дана 15. септембра, око 15.000 људи се окупило у Грозном како би протестовали против руске инвазије и позвали међународну заједницу да заустави даљу агресију. Новинарима и независним посматрачима није био службено дозвољен пролаз у ратну зону путем руских граничних стражара. Руска влада је навела да је то ради њихове властите заштите. Оним уловљеним странцима који су прошли, руски војници су одузимали видео или фотографске материјале. Поједини страни новинари добили су пропуст уз пратњу руских војника, али им није дозвољен приступ ратишту.
Дана 21. октобра, око 17:00 сати, бомбардована је средишња пијаца у Грозном, џамија и једино породилиште које је радило у граду. Најмање 137 цивила је погинуло, а 400 је рањено. Међу мртвима је било и 13. мајки и 15 беба у болници, те 41 особа које се окупило на молитви. Једна жена је изгубила ногу и руку када ју је погодио шрапнел у аутобусу.
Фото: Профимедиа
Међу жртвама је било и Руса. Приликом стизања вести о овом нападу, руске власти су контрадикторно реаговале: првобитно су изјавили да су "чеченски борци сами узроковали експлозију на пијаци" а затим су потврдили да су они напали пијацу, али да се тамо "продавало оружје и експлозиви, и да су исти уништени у специјалној операцији".
До краја октобра, руски војници су већ контролисали трећину Чеченије. Првобитни руски план о "уништењу терориста" ускоро је проширен на стварање "сигурносне зоне" северно од реке Терек. До новембра постало је очито да руско напредовање има и још шири циљ, када је војска прешла Терек и кренула на чеченски главни град Грозни. Непознато је да ли је ово био првобитни циљ војне операције или је војска наставила поход након подршке руског становништва. Руски војни врх можда је хтео и освету због пораза у првом рату са Чеченима из 1996, и промену светског мишљења о "пропадању руске војске".
Значајну улогу је можда играла и локација чеченске нафтне инфраструктуре око Грозног у подручјима које су контролисали побуњеници. Постоје назнаке да су руски заповедници научили из грешака првог рата те одлучили умањити губитке на својој страни тако што су артиљеријом и борбеним авионима нападали побуњеничка подручја, па би то искористили да смање подршку становништва побуњеницима тако што су им обећавали да ће поштедети њихова насеља ако чеченски борци оду или се предају. Забрана приступа ратној зони смањила је доток страних новинара.
Офанзива на средиште републике
Како се руска војска приближавала Грозном, чеченски отпор је растао и постајао жилавији. Ипак, други највећи чеченски град, Гудермес, пао је 12. новембра 1999, а након њега Аргун, источно од Грозног. Ипак, Аргун није пао а да није са собом понио и значајан број Руса - према службеним подацима, најмање 450 војника је погинуло у опсади града, иако је можда број жртава и двоструко већи. Почетком новембра, значајан број чеченских бораца био је присутан у Алкан-Јурту, како би отвореним држао руту која води из Грозног. Нанели су тешке губитке руским снагама, убивши 70 руских војника пре него што су напустили село. Руске снаге су бомбардовале то село пре уласка у њега 1. децембра. Привремено су протерали на стотине мештана, а при том се догодио и масакр у Алкан-Јурту у којем је убијено најмање 18 цивила. Постоје незванични подаци да су руске снаге наредне две седмице пљачкали и палили село, вршили силовања, а једном мештанину су наводно и одсекли главу.
Фото: Профимедиа
Дана 14. децембра руски војници су ушли у град Шали. Након што је 7.12. пао и Урус Мартан, други најмногољуднији град Чеченија са пописа 2010. године, руска војска је опколила Грозни те га ставила под блокаду. Већ 6.12., Грозни је био без струје, пијаће воде и грејања најмање месец дана. Међународни одбор Црвеног крста поставио је пумпу која је снабдевала 20.000 становника питком водом. То је постао једини извор воде за многе четврти града, па чак и за оближња села, где се вода превозила камионима. Војска је бацила летке у којима је позвала све грађане да напусте град коридором кроз село Первомајскоје до 11.12. Грађане који нису хтели да напусте град су упозорили да ће их сматрати "терористима и бандитима", па ће као такви бити "легитимна војна мета". Запад је критиковао Кремљ због таквих тактика.
Упркос ултиматуму, око 20.000 грађана је остало у Грозном. Средином децембра, забележене су борбе на северу и истоку града, а руски заповедници су најавили да ће град пасти за неколико дана. Ипак, те тврдње су биле преурањене: у наизглед понављању догађаја из 1995. и Првог чеченског рата, у једној заседи је нападнута и уништена колона руских оклопних возила у средишту Грозног, при чему је око 100 војника погинуло. Главни напад на град започео је 25. децембра, али је убрзо остао заглављен због жилавог отпора. Број жртава на руској страни је драматично порастао, а чеченски борци су ипак задржали контролу над средиштем града. До средине јануара 2000, руски напад је изгубио замах па је уследио прекид борби. Руски војни заповедници су изјавили да је пауза успостављена како би се обележио руски православни Божић и крај Рамазана.
Изненадна оставка руског председника Бориса Јељцина 31. децембра 1999. имала је мало дугорочног учинка на развој рата. Нови заменик председника, тада млади и перспективни Владимир Путин, који је од почетка играо кључну улогу, отпутовао је за Нову годину у Чеченију и изјавио да ће се офанзива наставити. У говору је изјавио како се у рату војници "не боре само за крај тероризма, већ и за крај дезинтеграције Русије". Генерали Владимир Шаманов и Генадиј Трошев су потом смењени са позиције вођења операције.
Чеченска противофанзива
Дана 9. јануара 2000. забележени су напади иза линија ратишта која су држали руски војници, пошто су чеченски борци успели тајно да се пробију иза Аргуна, Гудермеса и Шалија. Тиме су поновили тактику која се испоставила успешном још у првом рату. Герилским ударима успели су да ухвате на спавању руску војску која није стигла да пружи адекватан одговор. Ови противнапади су указали на крхку природу руске контроле иза линије ратишта - слабо обучени војници и тадашње снаге министарства одбране нису били способни војно да контролишу подручја након мрака или лошег времена, чиме су дозволили чеченским борцима да им се прикраду.
Фото: Профимедиа
Као и током првог рата, и овде је дошло до потешкоћа одвајања цивила од војника због тога што су чеченски борци били брзи у кретању изван и унутар линије ратишта. Руски команданти су зато прогласили промену тактика и прогласили да све чеченске мушкарце између 10 и 60 година морају привести како би проверили имају ли везе са борцима.
Руско Министарство унутрашњих послова је навело да је "ухапсило преко 10.000 осумњичених Чечена", од којих је велики број завршио у разним заробљеничким центрима, посебно у заробљеничком центру Чернокозово, у којем су забележена мучења и окрутно поступање.
Руски напад на Грозни почео је почетком децембра 1999., праћен борбом за суседна насеља. Битка је завршена када је руска војска заузела град 2. фебруара 2000. године. Према званичним руским подацима, најмање 134 федерална војника и непознат број припадника проруских милиција погинуло је у Грозном. Сепаратистичке снаге су такође претрпеле велике губитке, укључујући губитак неколико високих команданата. Руски министар одбране Игор Сергејев рекао је да је 1.500 сепаратиста убијено покушавајући да напусте Грозни. Сепаратисти су рекли да су изгубили најмање 500 бораца само у минском пољу код Алхан-Кале.
Опсада и борбе су опустошиле престоницу као ниједан други европски град од Другог светског рата. Године 2003, Уједињене нације су прогласиле Грозни најразрушенијим градом на Земљи. Руси су такође претрпели велике губитке док су напредовали на другим местима, као и од чеченских контранапада и заседа конвоја. Дана 26. јануара 2000. године, руска влада је објавила да је 1.173 војника убијено у Чеченији од октобра 1999, више него двоструко више од 544 убијених пријављених само 19 дана раније.
Тешке борбе праћене масивним гранатирањем и бомбардовањем наставиле су се током зиме 2000. године у планинском југу Чеченије, посебно у подручјима око Аргуна, Ведена и Шатоја , где су борбе у којима су учествовали руски падобранци беснеле од 1999. године.
Дана 29. фебруара 2000. године, командант Уједињене армијске групе Генадиј Трошев изјавио је да је „контратерористичка операција у Чеченији завршена. Сада ће требати још неколико недеља да се покупе отцепљене групе“. Руски министар одбране, маршал Руске Федерације Игор Сергејев, проценио је бројчану снагу сепаратиста на између 2.000 и 2.500 људи, „раштрканих по целој Чеченији“. Истог дана, руску падобранска чету ВДВ из Пскова напали су чеченски и арапски борци у близини села Улус-Керт у јужним чеченским низијама. Најмање 84 руска војника је погинуло у посебно тешким борбама.
Рестаурација савезне владе
У мају 2000. године, Владимир Путин је именовао Ахмада Кадирова за привременог шефа промосковске владе. Овај развој догађаја наишао је на брзо одобравање у остатку Русије, али су континуиране смрти руских војника умањиле јавно одушевљење. Дана 23. марта 2003. године, на референдуму је усвојен нови чеченски устав. Устав из 2003. године је Чеченској Републици дао значајан степен аутономије, али ју је и даље чврсто везао за Русију и власт Москве. Устав је ступио на снагу 2. априла исте године.
Фото: Профимедиа
Референдум је снажно подржала руска влада, али је наишао на оштру критичку реакцију чеченских сепаратиста; многи грађани су одлучили да бојкотују гласање. Ахмад Кадиров је убијен у експлозији бомбе 2004. године. Од децембра 2005. године, његов син Рамзан Кадиров, вођа промосковске милиције познате као кадировци, функционише као де факто владар Чеченије. Кадиров је постао најмоћнији лидер Чеченије и, у фебруару 2007. године, уз подршку Путина, Рамзан Кадиров је заменио Алуа Алханова на месту председника.
Иако су борбе великих размера у Чеченији престале, свакодневни напади су се наставили, посебно у јужним деловима Чеченије и преливали су се на оближње територије Кавказа, нарочито након што је основан Кавкаски фронт, основан је у мају 2005. године као исламска структурна јединица оружаних снага Чеченске Републике Ичкерије декретом четвртог председника Чеченске Републике Ичкерије, Абдул-Халима Садулајева. Типично, мале сепаратистичке јединице су циљале руске и проруске званичнике, снаге безбедности, војне и полицијске конвоје и возила. Сепаратистичке јединице су користиле импровизоване експлозивне направе, а понекад су се комбиновале за веће рације.
Руске снаге су узвратиле артиљеријским и ваздушним нападима, као и операцијама против побуњеника. Већина војника у Чеченији били су уговорници (војници по уговору), за разлику од ранијих регрута. Док је Русија наставила да одржава војно присуство у Чеченији, федералне снаге су играле мање директне улоге. Прокремљске чеченске снаге под командом Кадирова, познате као кадировци, доминирале су операцијама спровођења закона и безбедности, а многи чланови укључујући и самог Кадирова били су бивши чеченски сепаратисти који су пребегли од 1999. године.
Од 2004. године, Кадировци су делимично укључени у две јединице Министарства унутрашњих послова, Северну и Јужну. Две друге јединице чеченских промосковских снага, Исток и Запад, биле су под командом Сулима Јамадајева (Исток) и Саида-Магомеда Какијева (Запад) и њихових људи. Укључивање Кадировца побољшало је ефикасност руских операција против побуњеника, вероватно због тога што су чеченски војници имали потенцијалне предности над Русима у погледу прикупљања обавештајних података о локалним побуњеницима.
Дана 16. априла 2009. године, шеф ФСБ-а, Александар Бортников, објавио је да је Русија окончала своју „антитерористичку операцију“ у Чеченији, тврдећи да је стабилност враћена на територију.
- Одлука има за циљ стварање услова за будућу нормализацију ситуације у републици, њену обнову и развој њене социо-економске сфере - изјавио је Бортников.
Иако се Чеченија углавном стабилизовала, и даље је било сукоба са милитантима у оближњим регионима Дагестана и Ингушетије.
Самоубилачки напади
Између јуна 2000. и септембра 2004. године, чеченски побуњеници су својој тактици додали самоубилачке нападе. Током овог периода, догодило се 23 самоубилачка напада повезана са Чеченима у Чеченији и ван ње, а посебно је било узимање талаца у основној школи у Беслану, у којем је погинуло најмање 334 људи.
Фото: Анђела Стевановић
Фото: Анђела Стевановић
Атентати
Обе стране у рату извршиле су вишеструке атентате. Најзначајнији од њих су убиство бившег чеченског председника у егзилу, Зелимхана Јандарбијева, 13. фебруара 2004. у Катару и убиство старијег Кадирова 9. маја 2004. током параде у Грозном.
Кавкаски фронт
Иако су антируски локални устанци на Северном Кавказу почели чак и пре рата, у мају 2005. године, два месеца након Масахдовљеве смрти, чеченски сепаратисти су званично објавили да су формирали Кавкаски фронт у оквиру „реформе система војно-политичке моћи“. Заједно са чеченским, дагестанским и ингушким „секторима“, били су укључени и Ставропољски, Кабардино-Балкарски, Краснодарски, Карачајско - Черкески, Осетијски и Адигејски џемаати. То је значило да су практично сви региони руског југа били укључени у непријатељства.
Чеченски сепаратистички покрет преузео је нову улогу званичног идеолошког, логистичког и, вероватно, финансијског средишта нове побуне на Северном Кавказу. Све чешћи сукоби између федералних снага и локалних милитаната наставили су се у Дагестану, док су спорадичне борбе избиле у другим регионима јужне Русије, попут Ингушетије, а посебно у Наљчику 13. октобра 2005. године.
Жртве Другог чеченског рата
У Другом чеченском рату, убијено је преко 60.000 бораца и небораца. Процене цивилних жртава се значајно разликују.
Према промосковској чеченској влади, 160.000 бораца и небораца је погинуло или нестало у два рата, укључујући 30.000–40.000 Чечена и око 100.000 Руса, док је сепаратистички лидер Аслан Масхадов (преминуо) више пута тврдио да је око 200.000 етничких Чечена погинуло као последица два сукоба.
Извештај Ал Џазире из 2005. године проценио је да је укупан број жртава у два рата, укључујући цивиле и борце, око 300.000. Као и у случају војних губитака, ове тврдње се не могу независно проверити.
Према подацима руске групе за људска права Меморијал из 2007. године, до 25.000 цивила је погинуло или нестало од 1999. године. Према подацима Амнести интернешенела из 2007. године, у другом рату је погинуло до 25.000 цивила од 1999. године, а до 5.000 људи се води као нестало. Међутим, Руско-чеченско друштво пријатељства проценило је укупан број жртава у два рата на око 150.000 до 200.000 цивила.
БОНУС ВИДЕО:
