Prvi čečenski rat završio se katstrofalno po rusku vojsku. Neodlučnost, izdaja, ucena i stalni napadi stravično su delovali na moral ruskih vojnika. Rusija je paralelno sa vojnom akcijom tražila mirovno rešenje ovog konflikta, ali i način da se eliminišu vođe pobune - DŽohara Dudajeva, koji je spadao je u bajraktare čečenskog separatističkog pokreta, a veliku popularnost Čečena stekao je kad je odbio da potpiše savezni ugovor kojim je Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika reorganizovana u Rusku Federaciju. Dudajev je odbio i da prizna novi ustav Rusije.
On nije bio samo za otcepljenje Čečenije od Ruske Federacije, nego je svoju zemlju hteo da odvoji od Ingušetije sa kojom su činili jedinstvenu republiku. Inače oba naroda su bili muslimani.
Drugi čečenski rat započela je Rusija 26. avgusta 1999. i u njemu su ruske federalne snage u velikoj meri povratile kontrolu nad separatističkom oblašću Čečenijom.
Drugi čečenski rat je počeo kada je Islamska međunarodna brigada preduzela invaziju na Dagestan. Još jedan uzrok rata bila su podmetanja bombi u ruskim gradovima za koje je Rusija okrivila čečenske separatiste. Ovaj pohod je poništio ishod Prvog čečenskog rata u kom je ova oblast dobila de fakto nezavisnost kao Ičkerija. Iako su ga mnogi smatrali unutrašnjim sukobom u okviru Ruske federacije, rat je privukao veliki broj mudžahedina iz stranih zemalja.
Foto: Jutjub printkstin/AP Archive
Na početku rata ruska vojska i proruska čečenska paravojska su se sukobili u otvorenom ratu sa čečenskim separatistima i osvojili čečenski glavni grad Grozni nakon zimske opsade koja je trajala od kraja 1999. do februara naredne godine. Rusija je uvela direktnu upravu nad Čečenijom u maju 2000. Čečenski gerilci širom Severnog Kavkaza su nastavili da nanose Rusima velike gubitke još narednih nekoliko godina, dok su čečenski teroristi izveli nekoliko terorističkih napada u samoj Rusiji.
Pročitajte još
Drugi oružani sukob u Čečeniji je započeo samo nekoliko nedelja nakon što je Putin zauzeo poziciju ruskog premijera. Moskva je tvrdila da se radi o "antiterorističkoj operaciji" čiji je cilj "likvidirati terorističke grupe koje su našle utočište u Čečeniji". Kako su ruske snage počele da ulaze u tu republiku, čečenski predsednik Aslan Mashadov je pozvao na pregovore kako bi se kriza rešila mirnim putem, ali je to odbila Moskva.
Dana 30. avgusta započet je masovni kopneni napad na severnu Čečeniju, koji je imao više uspeha jer je ovog puta mobilizovano 90.000 vojnika, dvostruko više u poređenju sa 35.000 koliko ih se borilo u Prvom čečenskom ratu. Čečenski borci su s druge strane imali tek oko 26.000 boraca.
Foto: Jutjub printskrin/Journeyman Pictures
Mashadov je pozvao sve frakcije na ujedinjenu borbu protiv ruske invazije, ali su zabeleženi znakovi razjedinjenosti u vodstvu jer su neki militanti tražili "pakt o nenapadanju" sa ruskim vojnicima. Haos i nasilje tokom tri godine nezavisnosti Čečenije nagnao je neke da radije podupru Rusiju u nadi da će im ona osigurati red i stabilnost. Među njima je bio i Ahmed Kadirov, koji se borio na čečenskoj strani u prvom ratu, samo da bi prešao na rusku stranu 1999. te kasnije postao prvi predsednik proruske vlade. NJegovi motivi su navodno duboko neslaganje sa jačanjem vahabističkog pokreta u zemlji, kao i briga o lošem stanju čečenskog društva tokom Mashadove vladavine. Smatra se da su neke ruske vojne operacije olakšali proruski čečenski saradnici unutar same Čečenije. Istovremeno, u Moskvi su meštani čečenskog porekla podvrgnuti šikaniranju i privođenju od strane policije.
Dana 15. septembra, oko 15.000 ljudi se okupilo u Groznom kako bi protestovali protiv ruske invazije i pozvali međunarodnu zajednicu da zaustavi dalju agresiju. Novinarima i nezavisnim posmatračima nije bio službeno dozvoljen prolaz u ratnu zonu putem ruskih graničnih stražara. Ruska vlada je navela da je to radi njihove vlastite zaštite. Onim ulovljenim strancima koji su prošli, ruski vojnici su oduzimali video ili fotografske materijale. Pojedini strani novinari dobili su propust uz pratnju ruskih vojnika, ali im nije dozvoljen pristup ratištu.
Dana 21. oktobra, oko 17:00 sati, bombardovana je središnja pijaca u Groznom, džamija i jedino porodilište koje je radilo u gradu. Najmanje 137 civila je poginulo, a 400 je ranjeno. Među mrtvima je bilo i 13. majki i 15 beba u bolnici, te 41 osoba koje se okupilo na molitvi. Jedna žena je izgubila nogu i ruku kada ju je pogodio šrapnel u autobusu.
Foto: Profimedia
Među žrtvama je bilo i Rusa. Prilikom stizanja vesti o ovom napadu, ruske vlasti su kontradiktorno reagovale: prvobitno su izjavili da su "čečenski borci sami uzrokovali eksploziju na pijaci" a zatim su potvrdili da su oni napali pijacu, ali da se tamo "prodavalo oružje i eksplozivi, i da su isti uništeni u specijalnoj operaciji".
Do kraja oktobra, ruski vojnici su već kontrolisali trećinu Čečenije. Prvobitni ruski plan o "uništenju terorista" uskoro je proširen na stvaranje "sigurnosne zone" severno od reke Terek. Do novembra postalo je očito da rusko napredovanje ima i još širi cilj, kada je vojska prešla Terek i krenula na čečenski glavni grad Grozni. Nepoznato je da li je ovo bio prvobitni cilj vojne operacije ili je vojska nastavila pohod nakon podrške ruskog stanovništva. Ruski vojni vrh možda je hteo i osvetu zbog poraza u prvom ratu sa Čečenima iz 1996, i promenu svetskog mišljenja o "propadanju ruske vojske".
Značajnu ulogu je možda igrala i lokacija čečenske naftne infrastrukture oko Groznog u područjima koje su kontrolisali pobunjenici. Postoje naznake da su ruski zapovednici naučili iz grešaka prvog rata te odlučili umanjiti gubitke na svojoj strani tako što su artiljerijom i borbenim avionima napadali pobunjenička područja, pa bi to iskoristili da smanje podršku stanovništva pobunjenicima tako što su im obećavali da će poštedeti njihova naselja ako čečenski borci odu ili se predaju. Zabrana pristupa ratnoj zoni smanjila je dotok stranih novinara.
Ofanziva na središte republike
Kako se ruska vojska približavala Groznom, čečenski otpor je rastao i postajao žilaviji. Ipak, drugi najveći čečenski grad, Gudermes, pao je 12. novembra 1999, a nakon njega Argun, istočno od Groznog. Ipak, Argun nije pao a da nije sa sobom ponio i značajan broj Rusa - prema službenim podacima, najmanje 450 vojnika je poginulo u opsadi grada, iako je možda broj žrtava i dvostruko veći. Početkom novembra, značajan broj čečenskih boraca bio je prisutan u Alkan-Jurtu, kako bi otvorenim držao rutu koja vodi iz Groznog. Naneli su teške gubitke ruskim snagama, ubivši 70 ruskih vojnika pre nego što su napustili selo. Ruske snage su bombardovale to selo pre ulaska u njega 1. decembra. Privremeno su proterali na stotine meštana, a pri tom se dogodio i masakr u Alkan-Jurtu u kojem je ubijeno najmanje 18 civila. Postoje nezvanični podaci da su ruske snage naredne dve sedmice pljačkali i palili selo, vršili silovanja, a jednom meštaninu su navodno i odsekli glavu.
Foto: Profimedia
Dana 14. decembra ruski vojnici su ušli u grad Šali. Nakon što je 7.12. pao i Urus Martan, drugi najmnogoljudniji grad Čečenija sa popisa 2010. godine, ruska vojska je opkolila Grozni te ga stavila pod blokadu. Već 6.12., Grozni je bio bez struje, pijaće vode i grejanja najmanje mesec dana. Međunarodni odbor Crvenog krsta postavio je pumpu koja je snabdevala 20.000 stanovnika pitkom vodom. To je postao jedini izvor vode za mnoge četvrti grada, pa čak i za obližnja sela, gde se voda prevozila kamionima. Vojska je bacila letke u kojima je pozvala sve građane da napuste grad koridorom kroz selo Pervomajskoje do 11.12. Građane koji nisu hteli da napuste grad su upozorili da će ih smatrati "teroristima i banditima", pa će kao takvi biti "legitimna vojna meta". Zapad je kritikovao Kremlj zbog takvih taktika.
Uprkos ultimatumu, oko 20.000 građana je ostalo u Groznom. Sredinom decembra, zabeležene su borbe na severu i istoku grada, a ruski zapovednici su najavili da će grad pasti za nekoliko dana. Ipak, te tvrdnje su bile preuranjene: u naizgled ponavljanju događaja iz 1995. i Prvog čečenskog rata, u jednoj zasedi je napadnuta i uništena kolona ruskih oklopnih vozila u središtu Groznog, pri čemu je oko 100 vojnika poginulo. Glavni napad na grad započeo je 25. decembra, ali je ubrzo ostao zaglavljen zbog žilavog otpora. Broj žrtava na ruskoj strani je dramatično porastao, a čečenski borci su ipak zadržali kontrolu nad središtem grada. Do sredine januara 2000, ruski napad je izgubio zamah pa je usledio prekid borbi. Ruski vojni zapovednici su izjavili da je pauza uspostavljena kako bi se obeležio ruski pravoslavni Božić i kraj Ramazana.
Iznenadna ostavka ruskog predsednika Borisa Jeljcina 31. decembra 1999. imala je malo dugoročnog učinka na razvoj rata. Novi zamenik predsednika, tada mladi i perspektivni Vladimir Putin, koji je od početka igrao ključnu ulogu, otputovao je za Novu godinu u Čečeniju i izjavio da će se ofanziva nastaviti. U govoru je izjavio kako se u ratu vojnici "ne bore samo za kraj terorizma, već i za kraj dezintegracije Rusije". Generali Vladimir Šamanov i Genadij Trošev su potom smenjeni sa pozicije vođenja operacije.
Čečenska protivofanziva
Dana 9. januara 2000. zabeleženi su napadi iza linija ratišta koja su držali ruski vojnici, pošto su čečenski borci uspeli tajno da se probiju iza Arguna, Gudermesa i Šalija. Time su ponovili taktiku koja se ispostavila uspešnom još u prvom ratu. Gerilskim udarima uspeli su da uhvate na spavanju rusku vojsku koja nije stigla da pruži adekvatan odgovor. Ovi protivnapadi su ukazali na krhku prirodu ruske kontrole iza linije ratišta - slabo obučeni vojnici i tadašnje snage ministarstva odbrane nisu bili sposobni vojno da kontrolišu područja nakon mraka ili lošeg vremena, čime su dozvolili čečenskim borcima da im se prikradu.
Foto: Profimedia
Kao i tokom prvog rata, i ovde je došlo do poteškoća odvajanja civila od vojnika zbog toga što su čečenski borci bili brzi u kretanju izvan i unutar linije ratišta. Ruski komandanti su zato proglasili promenu taktika i proglasili da sve čečenske muškarce između 10 i 60 godina moraju privesti kako bi proverili imaju li veze sa borcima.
Rusko Ministarstvo unutrašnjih poslova je navelo da je "uhapsilo preko 10.000 osumnjičenih Čečena", od kojih je veliki broj završio u raznim zarobljeničkim centrima, posebno u zarobljeničkom centru Černokozovo, u kojem su zabeležena mučenja i okrutno postupanje.
Ruski napad na Grozni počeo je početkom decembra 1999., praćen borbom za susedna naselja. Bitka je završena kada je ruska vojska zauzela grad 2. februara 2000. godine. Prema zvaničnim ruskim podacima, najmanje 134 federalna vojnika i nepoznat broj pripadnika proruskih milicija poginulo je u Groznom. Separatističke snage su takođe pretrpele velike gubitke, uključujući gubitak nekoliko visokih komandanata. Ruski ministar odbrane Igor Sergejev rekao je da je 1.500 separatista ubijeno pokušavajući da napuste Grozni. Separatisti su rekli da su izgubili najmanje 500 boraca samo u minskom polju kod Alhan-Kale.
Opsada i borbe su opustošile prestonicu kao nijedan drugi evropski grad od Drugog svetskog rata. Godine 2003, Ujedinjene nacije su proglasile Grozni najrazrušenijim gradom na Zemlji. Rusi su takođe pretrpeli velike gubitke dok su napredovali na drugim mestima, kao i od čečenskih kontranapada i zaseda konvoja. Dana 26. januara 2000. godine, ruska vlada je objavila da je 1.173 vojnika ubijeno u Čečeniji od oktobra 1999, više nego dvostruko više od 544 ubijenih prijavljenih samo 19 dana ranije.
Teške borbe praćene masivnim granatiranjem i bombardovanjem nastavile su se tokom zime 2000. godine u planinskom jugu Čečenije, posebno u područjima oko Arguna, Vedena i Šatoja , gde su borbe u kojima su učestvovali ruski padobranci besnele od 1999. godine.
Dana 29. februara 2000. godine, komandant Ujedinjene armijske grupe Genadij Trošev izjavio je da je „kontrateroristička operacija u Čečeniji završena. Sada će trebati još nekoliko nedelja da se pokupe otcepljene grupe“. Ruski ministar odbrane, maršal Ruske Federacije Igor Sergejev, procenio je brojčanu snagu separatista na između 2.000 i 2.500 ljudi, „raštrkanih po celoj Čečeniji“. Istog dana, rusku padobranska četu VDV iz Pskova napali su čečenski i arapski borci u blizini sela Ulus-Kert u južnim čečenskim nizijama. Najmanje 84 ruska vojnika je poginulo u posebno teškim borbama.
Restauracija savezne vlade
U maju 2000. godine, Vladimir Putin je imenovao Ahmada Kadirova za privremenog šefa promoskovske vlade. Ovaj razvoj događaja naišao je na brzo odobravanje u ostatku Rusije, ali su kontinuirane smrti ruskih vojnika umanjile javno oduševljenje. Dana 23. marta 2003. godine, na referendumu je usvojen novi čečenski ustav. Ustav iz 2003. godine je Čečenskoj Republici dao značajan stepen autonomije, ali ju je i dalje čvrsto vezao za Rusiju i vlast Moskve. Ustav je stupio na snagu 2. aprila iste godine.
Foto: Profimedia
Referendum je snažno podržala ruska vlada, ali je naišao na oštru kritičku reakciju čečenskih separatista; mnogi građani su odlučili da bojkotuju glasanje. Ahmad Kadirov je ubijen u eksploziji bombe 2004. godine. Od decembra 2005. godine, njegov sin Ramzan Kadirov, vođa promoskovske milicije poznate kao kadirovci, funkcioniše kao de fakto vladar Čečenije. Kadirov je postao najmoćniji lider Čečenije i, u februaru 2007. godine, uz podršku Putina, Ramzan Kadirov je zamenio Alua Alhanova na mestu predsednika.
Iako su borbe velikih razmera u Čečeniji prestale, svakodnevni napadi su se nastavili, posebno u južnim delovima Čečenije i prelivali su se na obližnje teritorije Kavkaza, naročito nakon što je osnovan Kavkaski front, osnovan je u maju 2005. godine kao islamska strukturna jedinica oružanih snaga Čečenske Republike Ičkerije dekretom četvrtog predsednika Čečenske Republike Ičkerije, Abdul-Halima Sadulajeva. Tipično, male separatističke jedinice su ciljale ruske i proruske zvaničnike, snage bezbednosti, vojne i policijske konvoje i vozila. Separatističke jedinice su koristile improvizovane eksplozivne naprave, a ponekad su se kombinovale za veće racije.
Ruske snage su uzvratile artiljerijskim i vazdušnim napadima, kao i operacijama protiv pobunjenika. Većina vojnika u Čečeniji bili su ugovornici (vojnici po ugovoru), za razliku od ranijih regruta. Dok je Rusija nastavila da održava vojno prisustvo u Čečeniji, federalne snage su igrale manje direktne uloge. Prokremljske čečenske snage pod komandom Kadirova, poznate kao kadirovci, dominirale su operacijama sprovođenja zakona i bezbednosti, a mnogi članovi uključujući i samog Kadirova bili su bivši čečenski separatisti koji su prebegli od 1999. godine.
Od 2004. godine, Kadirovci su delimično uključeni u dve jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, Severnu i Južnu. Dve druge jedinice čečenskih promoskovskih snaga, Istok i Zapad, bile su pod komandom Sulima Jamadajeva (Istok) i Saida-Magomeda Kakijeva (Zapad) i njihovih ljudi. Uključivanje Kadirovca poboljšalo je efikasnost ruskih operacija protiv pobunjenika, verovatno zbog toga što su čečenski vojnici imali potencijalne prednosti nad Rusima u pogledu prikupljanja obaveštajnih podataka o lokalnim pobunjenicima.
Dana 16. aprila 2009. godine, šef FSB-a, Aleksandar Bortnikov, objavio je da je Rusija okončala svoju „antiterorističku operaciju“ u Čečeniji, tvrdeći da je stabilnost vraćena na teritoriju.
- Odluka ima za cilj stvaranje uslova za buduću normalizaciju situacije u republici, njenu obnovu i razvoj njene socio-ekonomske sfere - izjavio je Bortnikov.
Iako se Čečenija uglavnom stabilizovala, i dalje je bilo sukoba sa militantima u obližnjim regionima Dagestana i Ingušetije.
Samoubilački napadi
Između juna 2000. i septembra 2004. godine, čečenski pobunjenici su svojoj taktici dodali samoubilačke napade. Tokom ovog perioda, dogodilo se 23 samoubilačka napada povezana sa Čečenima u Čečeniji i van nje, a posebno je bilo uzimanje talaca u osnovnoj školi u Beslanu, u kojem je poginulo najmanje 334 ljudi.
Foto: Anđela Stevanović
Foto: Anđela Stevanović
Atentati
Obe strane u ratu izvršile su višestruke atentate. Najznačajniji od njih su ubistvo bivšeg čečenskog predsednika u egzilu, Zelimhana Jandarbijeva, 13. februara 2004. u Kataru i ubistvo starijeg Kadirova 9. maja 2004. tokom parade u Groznom.
Kavkaski front
Iako su antiruski lokalni ustanci na Severnom Kavkazu počeli čak i pre rata, u maju 2005. godine, dva meseca nakon Masahdovljeve smrti, čečenski separatisti su zvanično objavili da su formirali Kavkaski front u okviru „reforme sistema vojno-političke moći“. Zajedno sa čečenskim, dagestanskim i inguškim „sektorima“, bili su uključeni i Stavropoljski, Kabardino-Balkarski, Krasnodarski, Karačajsko - Čerkeski, Osetijski i Adigejski džemaati. To je značilo da su praktično svi regioni ruskog juga bili uključeni u neprijateljstva.
Čečenski separatistički pokret preuzeo je novu ulogu zvaničnog ideološkog, logističkog i, verovatno, finansijskog središta nove pobune na Severnom Kavkazu. Sve češći sukobi između federalnih snaga i lokalnih militanata nastavili su se u Dagestanu, dok su sporadične borbe izbile u drugim regionima južne Rusije, poput Ingušetije, a posebno u Naljčiku 13. oktobra 2005. godine.
Žrtve Drugog čečenskog rata
U Drugom čečenskom ratu, ubijeno je preko 60.000 boraca i neboraca. Procene civilnih žrtava se značajno razlikuju.
Prema promoskovskoj čečenskoj vladi, 160.000 boraca i neboraca je poginulo ili nestalo u dva rata, uključujući 30.000–40.000 Čečena i oko 100.000 Rusa, dok je separatistički lider Aslan Mashadov (preminuo) više puta tvrdio da je oko 200.000 etničkih Čečena poginulo kao posledica dva sukoba.
Izveštaj Al DŽazire iz 2005. godine procenio je da je ukupan broj žrtava u dva rata, uključujući civile i borce, oko 300.000. Kao i u slučaju vojnih gubitaka, ove tvrdnje se ne mogu nezavisno proveriti.
Prema podacima ruske grupe za ljudska prava Memorijal iz 2007. godine, do 25.000 civila je poginulo ili nestalo od 1999. godine. Prema podacima Amnesti internešenela iz 2007. godine, u drugom ratu je poginulo do 25.000 civila od 1999. godine, a do 5.000 ljudi se vodi kao nestalo. Međutim, Rusko-čečensko društvo prijateljstva procenilo je ukupan broj žrtava u dva rata na oko 150.000 do 200.000 civila.
BONUS VIDEO:
