Бора Дрљача преминуо је 11. октобра у 80. години живота. Да је данас међу нама, напунио би 85 година. До последњег даха борио се са тешком болешћу и преминуо је у кругу најближих. Боловао је од меланома, који га је на крају и однео. "Проширило се, отишло на мозак", рекао је кроз сузе његов син Владимир тада.
Фото: АТА имагес, В. Данилов
Имао тешко детињство
"Рођен сам у селу Доња Суваја у Босни, и то у најгоре ратно време када је народ бежао од непријатеља да спасе живу главу. Преко шума и гора су се људи склањали у Грмеч. Било је много народа, села су била препуна људи. Није било као сада, села пуста, а градови се попуњавају.", говорио је Бора Дрљача у једној од својих последњих исповести крајем септембра 2020 године.
Он је испричао да је до пете године био дете рата, родио се 1941. од маје Соје Гаковић која је имала 19. година
Прочитајте још
"Кад сам имао три године, убили су ми мајку, а ја остао жив у њеном наручју. Мајке се не сећам, али по причама људи, била је жена херој. Увек сам патио за њом, а тада је било много жена које су рађале децу и кад ја заплачем, она која доји своје дете одмах ме узме у наручје и ували ми сису. Сисао сам млеко од једно стотину жена. Нисам имао мајку, али љубав многих добрих жена сам осетио. Пио сам стотину разних млека и зато сам у младости и током живота био здрав, па ме и дан-данас глас служи, као и пре 50 година", присећао се свега Бора Дрљача.
"Када се рат завршио 1944, то је било када је потписана капитулација, некима је остала кућа, а некима изгорела. Моје огњиште је било уништено. Отац је направио колибу, огњиште, а када смо сишли са Грмеча, мене су носили у колевци са сламом. Кад су једну ноћ наложили ватру, из колевке је изашла змија! Питај бога колико је дана лежала са мном. То су ми причале бабе. Мирисао сам на млеко и животињи је то пријало. То је била она змија која није опасна, него чуваркућа", причао је он.
Фото: АТА имагес
Отац у Партизанима
"Отац Бранко је био у партизанима. Једини школован човек у том крају и са завршеном малом матуром. Имали смо кућу која је срушена за време рата. И оно мало пара што сам имао сам уложио у обнову. Маћеха Вукица је била дивна жена. Имам три сестре по оцу с којима сам у фантастичним односима. Али ето, кућа је остала пуста и нема ту среће јер нико ту више не живи, обијају лопови и живе муке око тога имам -причао је он пре месец дана и присећао се свог детињства које је било тешко."
Као ратно сироче завршио је у дому
"О томе нема шта лепо да се каже. Пука беда и сиротиња. Памтим дом по једном професору који ме није волео и давао ми само лоше оцене. У седмој години сам пошао у школу. После рата, док се школа обновила, ја сам пошао редовно, али сви они што је требало да иду у седми разред су са мном ишли у први разред. Можеш да замислиш, зрели људи иду у први разред. Када сам завршио четири разреда, почела је осмогодишња школа. Тада је била оскудица са наставним кадром, први ми је учитељ био Црногорац. Пети разред се укинуо јер није било наставника. Ишао сам пешице по 12 километара у једном правцу и у другом. Шта да ти кажем, детињство ми је било... нисам имао леба да једем. Много чељади је било у кући, а ако је за ручак или вечеру пасуљ или купус, домаћица одреже парче сланине и да сваком укућанину по комад само да подмажемо грло", испричао је за живота покојни певач и откиро да је тек по пресељењу у Бачку Тополу имао шта да једе.
