У разговору са медијима, Петар Божовић се осврнуо на свој однос према сцени и публици, признајући да не би волео да умре на позорници, али и на колеге и пријатељства која су га пратила током деценија у глуми.
Божовић је признао да му чињеница да је добио награду за животно дело прија.
- Онако, мало у шали, а мало у истини, чини ми се да је дошла прерано. Мени је тек осамдесет, прошлог лета напунио сам осамдесет. Жао ми је... Није толико важно шта је било, важно је шта је сада, а још важније како ми је данас. А данас ми је, скоро никако - рекао је Божовић.
Фото: В. Данилов
Глумац је оценио да му слава никада није ударила слава у главу и да није осетио терет популарности.
- Бог ме је чувао од тога. Схватио сам да је таленат дар од Бога. Не да бих се појављивао на насловним странама и давао громогласне изјаве против овога или онога, већ да служим. Да служим људима. Човек највише воли да гледа себе, али воли и да се препозна у туђим судбинама, у ситуацијама које му нису блиске. То га ослобађа сопствених слабости, грехова или сујете. У комедијама се то најбоље види. Нушић је био мајстор за то. Када сам примио награду која носи његово име, рекао сам: 'Е мој Брано, ниси поправио овај народ. Народ је постао још гори. Шта би ти данас имао посла...
Прочитајте још
Фото: Јутјуб принтскрин/Класик ТВ
Божовић је признао да уопште не би волео да умре на сцени.
- Волим живот. Смрт је неминовност, сви знамо да морамо да умремо, али увек се бунимо против тога. На крају човек се пита има ли излаза и одговор је: има. Христос је васкрсао. Зато је вера изнад свега. Рационализам је уништио многе ствари, а осећање је нешто што разум не може да постигне. Инстинкт је јачи од памети. Његош је рекао: 'Да ли је инстинкт или врховни вођа?' А зна се ко је врховни вођа - Господ Бог."
Фото: Н. Фифић
Бард се присетио и доживљаја са покојним колегом Јосифом Татићем.
- Сећам се једне ситуације са Филмских сусрета у Нишу. Покојни Јосиф Татић и ја смо једне вечери заглавили у чувеној кафани 'Американац'. Били смо толико пијани да смо се успавали у оближњем парку на клупи. Ујутру нам прилази једна госпођа, буди нас и каже: 'Децо, ало, готова је кисела чорба да се окрепите'. Па то ни рођена мајка ни баба не раде. Ето колико су Нишлије гостопримљиви.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
