Позната списатељица Ведрана Рудан тренутно се бори с тешком болешћу, али је и даље врло активна на друштвеним мрежама и свом блогу. Недавно је на Фејсбуку објавила нову поруку којом се осврнула на једну од најосетљивијих и најактуелнијих тема у Хрватској – питање побачаја.
У објави је поделила свој старији текст, уз оштру и провокативну поруку по којој је одавно препознатљива. "Овај текст посвећујем лицемерним женама које стално понављају исте фразе и звуче једнако иритантно. Од*ебите више", написала је Рудан, додајући линк ка блогу "Девојка у загрљају метастаза“.
Сам текст бави се питањем абортуса, а ауторка је још тада јасно заузела став: "Никада ниједан мушкарац на свету не би смео да се меша у тему побачаја. Онима који мисле да на то имају право свака жена би требало да каже – одеби од моје п**е!", поручила је Рудан, а њен текст преносимо у целости:
"Писмо нерођеном Анти"
Никад ни један мушкарац на кугли земаљској не би смео да говори о абортусу. Оним болесницима који мисле да имају на то право, свака би жена требало да каже: одјеби од моје пи**е!
Прочитајте још
Овај текст објављен је 2.4.2003. године у Националу и касније у књизи "Кад је жена курва, кад је мушкарац педер". Актуелан је сваки пут када се дилери страха одлуче бавити женским питањима.
Драги мој Анте, јуче сам те абортирала, кирету ти је у срце убацио мали, дебели гинеколог, али не пишем ти због тога.
Увече сам лежала на каучу, пред телевизором — грчеви, болови, крв — хтела сам да погледам нешто што би ме опустило, човеку, после абортуса, није до тешких тема. И онда, кад, драги мој Анте, тема… абортус! Разумеш?! Осетила сам потребу, баш сам себи рекла, супер, суочи се, мамице!
Драги мој Анте, мислиш да није фер да те зовем Анте кад сам од почетка знала да се никад нећеш родити. У праву си, али желим да ти пишем, не могу да ти напишем, драги мој Абортусу, а Анте — тако се звао Дарков деда, Дарко је твој тата, тај деда је имао велике уши, да си се родио, можда би и ти имао велике уши, нема везе.
Дакле, Антиша, лежим ја тако на каучу — болови, грчеви, крв, таблете — кад, њих неколико, у пола гласа, абортус, абортус… Људи на екрану често разговарају о абортусу, то је омиљена хрватска тема. Увек се говори у пола гласа, готово шапуће, из поштовања према абортусима — нећеш урлати кад говориш о покојницима. У тим екипама су жене, пола их је за, пола против; водитељ је углавном против али то скрива, он је ту због теме, његов став није битан; ту је и свештеник — не можеш о абортусу без свештеника.
Господин у црном или тамносивом говори у пола гласа, не гледа нигде, гледа свуда, као Мајка Божија на зиду музеја, куд ти скоком, она оком, дакле, свештеник. Кратак увод, на почетку мали филм, да људи који не знају шта је абортус на брзину сазнају. Шири се ушће, убацује кирета, вади се, готово. Толико о техници.
А онда, мој Анте, синоћ су прешли на суштину. Да ли је абортус убиство или је то… Или је то… Увек иста прича — свештеник и водитељ очима говоре, кујте, зовите то како хоћете, убиле сте људско биће. Устима говоре исто то, само другачије.
Онда се феминисткиње, увек се дискретно да знати да су госпође феминисткиње, бране. Не, не, нисмо ми убиле, то није људско биће, то није особа, не, не! Оне мисле да ти, мој Антићу, ниси био особа кад ти је кирета киретирала главу, него си био фетус, ембрион… Тако нешто.
Па онда блаблабла. Да ли је оно у стомаку особа — јесте, није, јесте, није, старо десет недеља није, старо десет недеља јесте, то је од старта особа, јесте, није, блаблабла… Океј, на крају се сложе: оно што ми жене носимо у стомаку на абортус јесте особа и није особа. Па се иде даље.
Велечасни, пита смирени водитељ, да тему сагледамо из свих праваца, а ако неког жена силује или је по**бе отац, да ли Црква тада даје жени право на абортус? Боже драги?! Какво питање?! Која провокација?!! Није Црква институција која данас мисли једно, сутра друго, како коме падне на памет!
Свештеник спушта глас, па каже: силовање је велики, велики грех; абортусом, дакле, мањим грехом — грехом, желим рећи — грехом се не може избрисати грех!! Драга моја, и кад те по**бе тата — о попу да се не говори — носи, роди, бори се са предрасудама, то је живот, то те драги Бог искушава, зашто тебе, питаш, нико не одговара, бла, бла, бла… Мој Антиша!
Како је овај свет за*ебан, буди срећан што се ниси родио, буди срећан! Гледала сам их синоћ па ми је пало на памет, еј, злато, ово је прилика, ране су ми свеже, ај да ти мама каже, теби, је**ш друге, шта о свему мисли.
Стари, говорићу с тобом као са сином, стари, ја сам те убила. Не оптерећујем се еуфемизмима, не се*ем себи како ниси био особа, не могу ти лагати и бити лицемерна — ипак сам ја твоја мама. Антиша, ја сам те убила!
Али, слушај вамо, не осећам се кривом због тога. Ми људи смо убице! Читава људска и црквена историја је историја убијања. Антићу, убила сам те јер знам да ће ми живот, без тебе, бити лепши. Толико о томе.
Зашто друге маме то зову другим именима? Зато што им мушкарци је*у матер, набијају им осећај кривице! Говоре им: ви сте убице, али ми мушкарци вам опраштамо, ставићемо у закон да ваша нерођена деца нису особе, имајте алиби, ку*е, кад будете примале кирете!
Драги мужјаци. Драги, о, драги, драги мужјаци. Драги, о, драги, племенити мужјаци. А кад они убијају, кад попови благосиљају топове и шетају Хрватском с великим пиштољем око дебелог пса, они нису убице?! Антиша, ако говоримо о убиству — које убиство је океј, а које је злочин?Убити Непријатеља је одбрана земље, направити абортус је убиство?!
Мој Антиша, видиш ли у каквом свету нећеш живети?! Видиш ли како ништа ниси изгубио?! Добро, добро, знам да не видиш, је*и га! Разумеш шта ти мама каже? Сви убијају — мушкарци, ратници, попови — убијају. Сви до једнога! Само ми жене, кад убијамо, морамо да носимо крст убице или да замотамо убиство у теорију о особи.
Мој Антиша! Кад жене убију — оне су убице; кад мушкарци убијају — они су хероји. Ето, то сам ти хтела рећи, бебо моја.
Поздравља те твоја мамица и твоја убица."
Мондо
