Зорана је причала како ју је очух малтретирао и како је била у дому за незбринуту децу.
- Очух ме је малтретирао и тукао. Зато је мој млађи брат увек био ту. Зато сам мајку и мрзела, јер никада није стала иза мене, иза мене је стајао мој млађи брат који није мој прави брат. Он је сад одрастао човек, који има своју породицу. Дан када сам се ја породила, његов отац је тада преминуо. Све сам му опростила, нисам ја та величина која треба да суди - причала је она за Хајп.
"Била сам у дому за незбринуту децу"
Фото: АТА имагес
- Била сам у дому за незбринуту децу, најлепши период мог живота. То су моје најлепше успомене. Деца у дому су махом најквалитетнија деца, живот у дому није увек као "Сиви дом", већ пун љубави, али између деце, јер ту нема родитеља. Имала сам најбољу другарицу и друга, обоје су покојни. Жао ми је што сам се касно вратила по њих. Имали су депресију. Имаш ти ту и срећних судбина. Имала сам своју собу, свој џепарац и тад сам волела да радим. И дан данас ми је лепо да имам топлу воду.
Такође, једном је признала да није плакала када јој је мајка преминула.
- Када је моја мајка умрла, нисам плакала зато што је она умрла, ја сам плакала јер сам изгубила наду да ћу имати маму какву свако дете заслужује да има. Ми смо се месец дана пред њену смрт поново спојиле. Величина човека је када све опростиш.
Прочитајте још
БОНУС ВИДЕО:
