Његов случај и данас је велика мистерија.
Несрећно детињство
Љубитељи фудбала се сећају тог великог совјетског нападача. Едуард Анатољевич Стрељцов је био миљеник не само навијача московског Торпеда и совјетске репрезентације, већ су га поштовали и шире. У аналима совјетског фудбала је записано да је четврти на списку најбољих голгетера "зборне команде", постигавши чак 25 голова у 38 репрезентатавних мечева.
Несрећна судбина пратила га је од детињства. Едуард Стрељцов рођен је 21. јула 1937. у приградском насељу на истоку Москве, Перову. Његов отац Анатолиј је након борбе у Другом светском рату остао у Кијеву, оставивши жену Софију са малим Едуардом, да га сама издржава радећи у металуршкој фабрици.
Његово једино задовољство, једини зрак светлости током тмурних послератних дана био је фудбал, који је, убрзо пошто је проходао, почео да игра на улици и са старијима. Када је завршио седмољетку, са 13 година, наставио је да учи браварски занат у заводу "Фрезер" и одмах су га примили да игра за први фабрички тим. Запазио га је тренер Торпеда Василиј Проворнов и позвао да одмах пређе у Москву.
Исте године дебитује за први тим и у првој сезони је одиграо све лигашке утакмице постигавши четири поготка. Већ следеће године постаје најбољи стрелац Елитне лиге СССР-а са 15 голова на 22 наступа. За А репрезентацију Совјета дебитује 1955. године са свега 17 година и то како! У пријатељском сусрету против Шведске постиже три гола у победи од 6-0. Такав деби нису имали ни Пеле, Марадона, Меси, Роналдо… Иако веома млад, постао је лидер националног тима који је освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године. Практично је сам одвео репрезентацију на СП у Шведској 1958. године.
Прочитајте још
Али се тамо није појавио јер је био ухапшен неколико дана пре пута због оптужбе за силовање. Пре одласка у Шведску на Мондијал, високи војни званичници су организовали забаву у част репрезентативаца на којој је прва звезда био наравно Едуард. Након те забаве он је био оптужен за силовање. У очају је потписао кривицу, само да би отишао на Светско првенство, јер му је то било обећано само у случају да призна кривицу.
Кобна забава
Сви репрезентативци су 25. маја 1958. дошли у шнајдерај на пробу одела која су им шили по мери. Старије колеге, бек Михаил Огоњков и нападач Бориса Татушин и позвали су га на забаву. Кренуо је и Татушинов друг из детињства пилот Едуард Караханов, чији родитељи су на језеру у месту Тишково, у Подмосковљу, имали дачу. Повели су две девојке, Ину и Ирину, које су позвале две пријатељице из града Пушкино, Тамару и Марину. Купили су храну и пиће, пијано друштво је дало себи одушка. Парови се отишли у собе. Марина Лебедева је била са Стрељцовом, који јој се свидео. Наводно му је рекла да не жели да има са њим сексуални однос. Касније га је оптужила да ју је силовао. Признала је да је била пијана и да се не сећа како су завршили у кревету. И Стрељцов се бранио да је био пијан и да се ничега не сећа.
Марина је после испричала мајци шта се догодило и случај је пријавила полицији. Стрељцов није ни слутио шта ће се догодити. Дошао је на тренинг репрезентације. Саиграчи су приметили да не изгледа свеже и да је изгребан, на шта се он глупо правдао да се поиграо са комшијином мачком. Тренер репрезентације Гаврил Качалин је послао Стрељцова да се испава. Кроз три сата се појавила полиција. Стрељцова, Татушина и Огоњкова су задржали због истраге око силовања.
Експертиза је показала да је Марина Лебедева била заиста силована. Анализе су показале да је са Марином могао бити у интимним односима и пилот Едуард Караханов, јер су он и Стрељцов имали исту крвну групу. Марина је пријавила само Стрељцова.
Занимљиво је да је и Тамара Тимашук пријавила фудбалера Михаила Огоњкова тврдећи да ју је присилио на секс, али је врло брзо повукла своју пријаву и Огоњков је ослобођен.
И Марина Лебедева је касније дала нову изјаву у којој је рекла да све опрашта Едуарду Стрељцову, али узалуд, јер се силовање сматра тешким кривичним делом. Стрељцову је суђено, а несрећа по најпопуларнијег и најбољег фудбалера је била што је његов случај толико разљутио генералног секретара ЦК КПСС Никиту Хрушчова: "Неваљалца треба казнити, да другоме не падне на памет да слично уради!" Притом су му "шапнули" да је силована малолетница иако је Марина имала 21 годину.
Стрељцов је осуђен на 12 година затвора. Огоњков и Татушин су били боље среће, нису завршили у затвору, али им је каријера уништена - доживотно су дисквалификовани!
Умешали се политичари и генерали
И данас, после више од 60 година, препричавају се разне верзије зашто је Стрељцов тако драстично кажњен. Његови поклоници тврде да су генерали и политичари криви за то.
Стрељцов је био миљеник нације, идол младих и прва права спортска звезда. У прилог му није ишла чињеница да је био слободарског духа за тадашње појмове комунистичког режима. Плава коса „ала Џејмс Дин“ му је донела статус правог љубавника и женскароша. Али остао је исти, живео је живот пуним плућима, а то није било препоручљиво под чврстом руком комунизма. И Динамо и ЦСКА су хтели да виде Стрељцова у својим редовима, али им је он ставио до знања да жели да остане у Торпеду. А одбити полицијски и војни клуб никада није било тако једноставно.
Са друге стране, Светлана, ћерка Јекатерине Фуртсеве, члана Политбироа и тада најмоћније жене у Совјетском Савезу, покушавала је да се зближи са Стрељцовим што се њему није нарочито свидело, те ју је одбио. А то се скупо плаћало.
Брежњев га вратио у фудбал
Стрељцов не само да не путује са екипом, већ завршава у једном од злогласних совјетских гулага у Сибиру. Тамо је практично изгубио не само седам година каријере, већ и живота. Повремено се разбољевао и једино што га је одржало живим су били ти фудбалски турнири који су живот у гулагу чинили бар за нијансу подношљивијим. Пуштен је из гулага 4. фебруара 1963. године, али му је било забрањено да се професионално бави фудбалом. А колико је био популаран међу народом иако је био у гулагу говори чињеница да је, када је играо за тим фабрике за коју је радио после заточеништва, добио овације са трибина. Сваки меч фабрике је био дупке пун не би ли опет видели Стрељцова на делу. Тек личном интервенцијом Леонида Брежњева, Стрељцову је било дозвољено да се поново бави фудбалом. Већ у првој сезони повратка 1965. године, са својим Торпедом је освојио титулу првака СССР-а, иако је било приметно да је физички ослабио и да је спорији него раније. Јединствен пример у свету фудбала да се после толико дугог прекида врати „најважнијој споредној ствари на свету“. До краја каријере је одиграо још 17 утакмица у дресу са грбом са српом и чекићем, доказавши тако да је био јачи од тоталитарног режима. У најтежим тренуцима у животу остао је веран свом Торпеду у чијем је дресу наступао 222 пута, притом постигавши 99 голова. За репрезентацију СССР-а је одиграо 38 утакмица, а постигао 25 голова. По завршетку каријере је стално био присутан у Торпеду као тренер млађих категорија.
Преминуо је 22. јула 1990. године од рака грла који је добио у гулагу, само дан након његовог 53. рођендана. Стадион Торпеда је назван њему у част.
Ниједан руски фудбалер није играо тако лежерно, мирно, интелигентно, спокојно и без грча као Стрељцов. Био је познат као врхунски техничар, играч дриблинга и потеза који су публику дизали на ноге. Одигравао је лопту петом на 10 и 15 метара. У Русији и данас пас петом називају Стрељцов пас. Дриблао је противнике као од шале, постизао голове и делио асистенције. Играч вица и шмека. Због тога је прозван Руски Пеле. Руси и даље сматрају да је он био у истој равни са легендарним Лавом Јашином, али да због режима није добио прилику да то покаже и на интернационалној сцени. Али једно је сигурно, показао је људску величину у сваком свом поступку.
Едуард Стрељцов био је фантастичан совјетски фудбалер који је врхунац каријере требао да доживи на Светском првенству 1958. године.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
