Вук Стефановић Караџић написао је књигу о Црној Гори и Боки Которској на основу података које је прикупио док је био у тим крајевима од 1834. до 1835. године.
Део те књиге, који се односи на опис Црне Горе и Црногораца, објавио је на немачком (Монтенегро унд дие Монтенегринер) у Штутгарту 1837. године, а два поглавља: "Срби сви и свуда" и "Бока Которска" у "Ковчежићу", у Бечу 1849. године.
Одломке рукописа описа Црне Горе и Црногораца на српском језику пронашли су и објавили Васа Чубриловић и Богдан Шарановић, а Љубомир Стојановић је превео с немачког Вуков опис Црне Горе и Црногораца.
Фото: Википедија
Један део Вукових описа тиче се поступања Црногорки током трудноће и након порођаја, што би се данас могло окарактерисати као крајње необично.
Прочитајте још
- Црногорке, као и Српкиње уопште, а особито по Херцеговини, Босни и Србији не мијењају ни у чему свој начин живота за вријеме трудноће до самога порођаја, који је често изненади на послу. Причају да се жене породе у шуми кад су отишле по дрва, или уопште ван куће, узму дијете у кецељу, и врате се мирно кући као да ништа није ни било. Оне уопште рађају без ичије помоћи и без јаукања. Најстарија жена у кући обабичи је, тј. одсијече пупак ђетету. Често породиља послије неколико дана узме дијете с колијевком на леђа и иде за својим обичнијем послом.
Вук наводи да породиља већ после неколико дана наставља свакодневне послове, неретко носећи дете на леђима, док родбина и комшије доносе дарове и проводе време у кући породиље уз песму и весеље.
- У некијем крајевима више или мање обичај је да рођаке и сусјетке шаљу породиљи јела и пића, нпр. погачу, колача, боцу ракије и тако што. И новорођено дијете дарује се кошуљом, ситнијем сребрнијем новцем или другом каквом ситницом. Дарови се шаљу или лично донесу, и тада гости сједе код породиље, часте се, пјевају и веселе се. Ово је у некијем крајевима, а особито у варошима, врло често. Сусједи за седам дана долазе свако вече у кућу породиљину, једу, пију и пјевају цијелу ноћ; кад им се задријема, смјењују се, тако да је један дио увијек будан, јер се вјерује да се породиља за седам ноћи од, порођаја мора чувати, иначе би ђетету вјештице или зли дуси могли наудити.
Међутим, посебно занимљив део његовог записа односи се на дојење деце и везу тог чина са црквеним правилима.
- У Србији мајке доје ђецу обично двије године; трећијех ускршњијех поста не смију га више дојити без допуштења попова. У Црној Гори доје их три године, и тек четврте морају имати допуст од цркве; неке, кад то добију, доје ђецу и пет до шест година.
Оваква пракса, која би данас многима изгледала крајње необично, показује колико су обичаји у васпитању деце и породици били повезани са вером и црквеним ауторитетом.
Дојење се није посматрало само као природни процес, већ и као чин који мора да буде усклађен са религијским правилима.
(Србија Данас)
БОНУС ВИДЕО:
