Некадашњи српски тренер Гојко Зец један је од ретких који су седели на клупама Црвене звезде и Партизана, а његова смрт и дан данас није до краја разјашњена. Са само 34 године почео је тренерску каријеру, а поред београдских "вечитих" ривала водио је ОФК Београд, Борац из Бања Луке, Војводину, Ријеку, Арис Спартак, Петро Атлетико.
Био је и део репрезентације Југославије заједно са Марком Валоком и Стеваном Вилотићем. Свој последњи ангажман је имао у Петру Атлетику када га је задесила трагична судбина. Као већ искусан тренер стигао је у Африку, где је убијен месец и по дана након 60 рођендана.
Био је велики навијач Црвене звезде. Као млад је добио прилику у ОФК Београду, да би потом са Партизаном био јесењи првак, а са Звездом двоструки шампион Југославије. Током богате каријере тренирао је нека од највећих имена - Драганом Џајићем, Владимиром Петровићем Пижоном, Дулетом Савићем, Иваном Ћурковићем, Момчилом Вукотићем, Слободаном Сантрачем...
Прочитајте још
Сурова смрт далеко од Југославије
Зец је преузео Петро Атлетико из Луанде 1993. године и донео му две шампионске титуле, три Купа Анголе и два Суперкупа. Ипак, његова срећа није дуго трајала јер је сурово убијен током грађанског рата у Анголи 1995. године. Пронађен је без знакова живота у хотелској соби, а у полицијским извештајима се наводи да је угушен марамом. Ни мотив, ни починиоци никада нису откривени...
Као један од мотива тог злочина наводи се пљачка, док други нема никакве везе са финансијским статусом југословенског стручњака. Деведесете године у Анголи биле су изузетно тешке за белце - расна мржња била је присутна на сваком кораку, а наводно је његова смрт повезана са убиствима још 11 белаца у исто време. Због општег хаоса који је трајао у земљи, локалне власти се нису превише бавиле убиством Гојка Зеца, иако је он био веома утицајна личност за спорт у овој афричкој држави.
Званично, грађански рат у Анголи трајао је више од 26 година. Почео је још давне 1975. године, завршио се тек 2002. године, а током турбулентних деведесетих су у сукоб биле умешане и светске силе. Дешавања у Анголи занимала су већи део Европе па су тако преговори две стране углавном вођени у Португалу, САД су биле веома укључене у сукоб, а Куба је чак и слала људе на терен како би имала увид у комплексну ситуацију.
Током већег дела рата обе стране су се наоружавале савременом опремом - углавном половном и то купљеном из бивших република Совјетског савеза, појединих азијских држава међу којима је чак и Северна Кореја, али и европских земаља попут Чешке, Словачке и других. Током рата је чак 4.300.000 становника Анголе интерно расељено, а Уједињене нације су 2003. године саопштиле катастрофалне податке - око 80 одсто становника земље није имало приступ адекватном лечењу, 60 одсто није могло да дође до пијаће воде, а за 30 одсто новорођенчади се претпостављало да ће преминути пре пете године живота. Становници Анголе и данас гину због нагазних мина и другог оружја које је постављено током грађанског рата.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
