Пеђа Мијатовић, човек кога је кроз читаву каријеру пратила велика слава и популарност и који је годинама трагао за још већим изазовом и успехом, уједно је човек са великом раном на души.
Наиме, легенда фудбала 1994. године у браку са Еленом Караман добија сина Андреја, коме је дијагностикована неизлечива болест. Прогнозе на рођењу биле су да ће Андреј уз пуно среће живети до 7. године, а он је живео до своје 14. године и за свог оца био је највећи борац и највећи мотив.
У потресној исповести у емисији "Агапе" Пеђа је открио да слику свог сина и данас после скоро 16 година од његове смрти гледа свакога дана.
Фото: Antonio Ahel/ATAImages
- На телефону ми је скринсејвер фотографија мога сина, који је преминуо, Андреја. Он је мој мотив, моја енергија, мој покретачки мотив у сваком смислу. Он је ту, мислим није међу нама, али је ту, константно је ту, осећаш га, гледаш га, видиш га. Свако од нас има нешто што га свакодневно па и док спава мотивише, то је мени он и то је шире познато. Тако да је то нешто што мене покреће.
Прочитајте још
Син Пеђе Мијатовића, према речима славног фудбалера, био је његов отац, његов духовни учитељ и спаситељ и како истиче, увек га је враћао на прави пут, када би због велике популарности полетео.
Фото: Dusan Milenkovic/ATAImages
- Ја сам то негде схватио философски. То је била његова мисија. Он се родио 94. године кад сам ја стварно почео да играм ненормално добро у Валенсији на мом неком путу ка ненормалној слави. И он се родио и онда те то мало онак, чекај ниси ти баш толико моћан и онда је кренуло и ја сам отишао у Реал Мадрид, а он је био ту са болешћу која је некако ишла са неком декаденцијом све горе и горе. Међутим борио се као лав, али врло интересантно, кад год сам мислио да сам нешто као вау после тих силних неких голова, увек је добијао неке ненормалне кризе и увек је био на ивици живота и смрти.
И онда из тог лудила популарности и славе седнеш у ауто и возиш до Валенсије, дођеш тамо, то је увек нека ноћ, идеш у болницу и сви су ту, толико болесне деце и онда схватиш колико си ти мали, једна ништица, која мисли да је некакво чудо, а не може да помогне ни сопственом детету и то је оно што те врати у нормалу. И онда кад се ти вратиш он се опорави и то је тако трајало безброј пута.
Онда ме питају у тој вожњи од 370 километара и питају ме је л била гужва на путу, не сећам се, је л падал киша, не сећам се, јер то је забринутост оца шта ће да дочека тамо, да л ћу да дођем да кажу да је успео или није успео. То је трајало док ја нисам превазишао замке. Онда месец дана пред смрт, био је као никада до тада, као да нема никакав проблем, то је било месец дана пред смрт, то је било на утакмици, ја сам дошао са Реалом у Валенсију, као директор, сликао се са играчима то је био мај, а он је у јуну преминуо. Као да је рекао ја сам завршио своју мисију, овај мој тата је спашен, идемо даље - испричао је Пеђа о свом сину, чији глас никада није чуо, али је осетио сву његову љубав.
(Story)
БОНУС ВИДЕО:
