Мапа показује не само биолошко присуство, већ и друштвени феномен: како се Европа суочава са повратком врхунског предатора, којег је некада скоро избрисала. У неким земљама вукови су се природно вратили, док су их у другим земљама природњаци и законодавци поново увели кроз програме очувања и рестаурације.
Промене су видљиве не само у дивљини, већ и у друштвеним дискусијама – вук више није само митска претња из бајки, већ стварност за сточаре, планинаре и заштитнике природе.
На мапи се јасно види – вукови нису равномерно распоређени. Док неки делови Европе имају снажно и трајно присуство, други остају готово потпуно "празни".
Али једно је сигурно: континент се мења, а повратак вука је прича о природи која не заборавља.
Прочитајте још
Фото: Shutterstock
Где вукови живе у Европи
У северној Европи, посебно у Шведској и деловима Финске, мапа открива значајно присуство вукова, иако је више концентрисана у централним и источним деловима ових земаља. Норвешка, међутим, показује знатно мање тамнозелених подручја - што указује на ограничену или чак строго контролисану популацију, често са политичким и друштвеним тензијама.
У овим хладним, шумовитим крајевима, вукови живе у готово митским условима – ретко виђеним, али снажно присутним у колективној свести.
Јужна и западна Србија у зеленој боји
На мапи, готово читав простор централне, западне и јужне Србије обојен је као подручје сталног обитавања вукова, што значи да их у нашим шумама има знатно више него у већем делу Западне Европе, где су одавно нестали.
Фото: Профимедиа
Вукови у Србији чине део велике балканско-карпатске популације, која се простире преко Црне Горе, Босне и Херцеговине, Бугарске и Румуније. Најчешће се задржавају у планинским и шумовитим крајевима – од Копаоника и Златибора, преко Пештера и Голије, па све до Старе планине и источне Србије. У тим деловима земље имају довољно простора, плена и заклона, због чега се успешно размножавају и шире.
Алпи, Пиринеји и Апенини: Планински венци као уточишта
Централна Европа, посебно планински ланци као што су Алпи и Пиринеји, такође бележе све чешће сталне популације вукова. Италија, посебно Апенини и јужни делови земље, густо су обележени тамнозеленим површинама, док се вукови све више шире на север земље. Словенија и Аустрија функционишу као мост између балканске и централноевропске популације.
У Пиринејима, вукови су забележени у стабилним групама, а ширење према централној Француској се одвија полако, али сигурно. Запад Шпаније, посебно провинције Галиције и Кастиље и Леона, означен је као једно од најважнијих упоришта вукова у западној Европи.
Фото: Shutterstock
Немачка, Пољска и балтичке државе: Нове старе територије
Вукови су се изненађујуће успешно вратили у Немачку, где стално насељавају источне и североисточне делове земље. Пољска, као сусед, показује изузетно широко и стабилно присуство, а вукови су присутни и у балтичким државама као што су Литванија и Летонија.
Ова подручја, која су некада била очишћена од великих предатора, сада постају кључне територије за ширење вука на запад и север Европе.
Фото: Профимедиа
Где готово да нема вукова?
Значајне празнине на мапи откривају да у великим деловима западне Европе – као што су Холандија, Белгија и велики делови Велике Британије – вукови готово да и не постоје, барем не у стабилним популацијама. Велика Британија је потпуно бела на мапи, што значи да вукови тамо не живе. Иако постоје повремена виђења у Белгији и Холандији, ова присуства су само спорадична, без доказа о сталном насељавању.
Такође, велики низијски региони као што су северна Француска и већи део Мађарске и даље су мање насељени вуковима, највероватније због интензивне пољопривреде, велике популације и транспортне инфраструктуре.
Фото: Профимедиа
Вук више неће бити строго заштићен?
Док мапа Европе постаје све више и више "зелена" уз присуство вукова, политички пејзаж се такође мења. У априлу 2025. године, Савет Европске уније дао је зелено светло предлогу за промену статуса заштите вука – са "строго заштићене" на "заштићене" врсте. Одлука долази у време када број вукова у Европи достиже историјске врхунце – скоро двоструко више него пре десет година – и када све више земаља пријављује проблеме у суживоту људи и вукова.
Иако амандман на Директиву о стаништима још увек чека коначно одобрење од стране Европског парламента, јасно је да се правац управљања овом врстом мења: од безусловне заштите до флексибилнијег модела управљања, где ће државе чланице моћи лакше да одговоре на локалне изазове, али и даље са обавезом очувања популације. Вук је можда изгубио део своје правне недодирљивости, али је стекао нову пажњу – ону која тражи равнотежу, а не екстреме.
(Дневно.хр)
БОНУС ВИДЕО
