Његов љубавни живот деценијама је био тајна, све док није ступио у брак са Милицом Бабић, на који је чекао тридесет година. Током живота је желео да буде што ближе Милици, али знајући да је та љубав забрањена, често је бежао што даље и слао јој писма. Јавности није познато када су се Иво Андрић и Милица Бабић тачно упознали, али се то највероватније десило пре него што је чувени писац и тадашњи амбасадор у Берлину дао њеном супругу Ненаду Јовановићу посао у амбасади.
Тридесет година волео удату жену
Милица и Ненад били су познати пар у Београду, и њихов салон био је вазда отворен за писце и уметнике. Како се тада говорило Милица је била необична девојка, помало крутог држања. Студирала је сликарство у Бечу, а онда је постала врстан костимограф.
Супурга, Ненада Јовановића, познавала је из родне Тузле, обоје су имали сличан пут. Из малог места отишли су у иностранство, а онда у Београд. Често су се дружили са Андрићем, а када је Иво постао амбасадор били су уз њега.
Ненад је био аташе за штампу, а Милица домаћица на пријемима, с обзиром на то да је амбасадор неожењен. Нема доказа да је ова веза била ишта више од платонске у тим данима. Андрић им је готово свакодневно слао писма и обраћао им се са "Драги пријатељи", а потписивао их је као Мандарин, јер је то надимак који му је Милица наденула.
Прочитајте још
Удате жене
Београд је пак брујао о Андрићевим излетима са удатим женама. Један такав је направио скандал и потресао чаршију 1925 године, када су из масонске ложе „Препород” били искључени Иво Андрић и Густав Крклец. Крклец се на крају развео од супруге.
Како су се спојили Милица и Иво?
Након готово 20 година познанства, 1957. Ненад је преминуо, а писац више није знао како да крије своју наклоност према Милици. Годину дана касније њих двоје су се венчали, а Андрић је открио да је "Јелена, жена које нема" - заправо Милица.
Када се 1961. године појавио на додели Нобелове награде, Милица га је пратила у плавој хаљини с великом црном машном у коси. Нажалост, љубав је трајала краће од чежње и чекања.
Због тешког облика артритиса Милица је пила лекове који су јој ослабили срце и оно ју је издало 1968. године.
- Сада видим – наша је судбина да сагоримо. Увијек сам тако осјећао свијет и себе у њему, иако нисам увијек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорјело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења - написао је тада Андрић.
Андрић се након Миличиног одласка повукао се у себе, избегавао је друштвене активности, а здравље му је полако попуштало. Преминуо је 1975, а његова урна је положена у Алеји заслужних грађана у Београду, поред гроба Милице Бабић.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
