Успомене на Жарка данас су евоцирали глумац Ирфан Менсур и редитељ Мирослав Лекић, који су у емисији „Уранак“ на телевизији К1 говорили о њему, о пријатељству, уметности и монографији која излази поводом друге годишњице његове смрти.
Говорећи о томе како се јавност односила према Жарку Лаушевићу за живота и након смрти, Лекић је истакао да је Жарко заувек остао једнако поштован:
“Имамо једну лошу навику да о људима почнемо да говоримо тек после смрти, али исто тако та навика има и другу страну, а то је да врло брзо заборављамо. Код Жарка се није десило ни једно ни друго. О Жарку се причало и пре смрти, а и након ње - на исти начин. Оног тренутка када је умро постојала је огромна бол и код нас пријатеља, зато што смо га изгубили, али мислим и код целокупне јавности, зато што га је изгубила не само као великог глумца. Сутра никако неће бити комеморација, већ дружење. Ми се још увек дружимо са њим“, рекао је Лекић.
Фото: Н. Скендерија, Антонио Ахел/АТА имагес
Говорећи о самој монографији, Лекић је објаснио која је била идеја водиља оних који су је стварали:
“Идеја је била да монографија буде поглед неких његових пријатеља, људи са којима је радио и имао професионални контакт, који не би говорили само о њему као изванредном уметнику какав је био, већ и као о човеку.“
Прочитајте још
Лекић је затим открио и каквог је човека познавао иза рефлектора јавности:
“Жарко је био особа какву већина људи није познавала. Нису га знали правог. Био је бескрајно скроман, стидљив у неким стварима - што никада не бисте рекли када га гледате, посебно у представама. Био је веома посебан, али притом мало познат у односу на то колика је његова слава и популарност била присутна у јавности… Та монографија би требало да буде нека слика - нешто што нисте знали о Жарку Лаушевићу“, казао је Лекић.
Фото: К1 принтскрин
Ирфан Менсур је на почетку истакао да му је однос са Жарком био много личнији и дубљи од професионалног пријатељства:
„Ја о Жарку нећу да причам као о великом глумцу, талентованом писцу или сликару. Жарко је моја појава, он је мој човек, и свако јутро, већ шест година, пијем прву кафу из његове шоље. Понећу ту шољу сутра у подне. Лежали смо заједно због короне – ту сам га, да тако кажем, победио, јер сам имао тежи облик. Три или четири дана пре мене је изашао из болнице. Када је излазио, хтео је да остави своје пиџаме које му је Анита куповала. Рекао сам му да их понесе кући, али ми је оставио шољу. Мало је окрзнута на једном месту, али ја никако не желим да се одрекнем тога да из ње пијем кафу. Што се мене тиче, Жарко није отишао – он је свеприсутан. Толико људи говори о њему, све више ме питају за њега. Толико анегдота постоји о његовом животу, раду, вредностима. Зато кажем да је постао појава. Како нас је све купио – не знам, али је постао појава”.
Говорећи о ритуалу обележавања датума Жаркове смрти, Ирфан је открио како се њихово друштво одлучило за потпуно другачији приступ:
“Деветнаестог јануара биће две године откако је отишао. Анита је одлучила да се не помиње његова смрт, већ да ми, као што смо имали обичај, кад год можемо, славимо заједнички рођендан. Већ две године исто друштво, њих четрдесетак, окупља се 19. јануара и слави рођендан. Дивно је било прве године – славили смо у салону ЈДП-а, а у неко доба стигла је торта са потписом: ‘Ваше Југословенско драмско жели вам срећан рођендан’. То сам сачувао“, рекао је Ирфан и објаснио колико је танка линија била између живота и глуме код Жарка.
Фото: К1 принтскрин
На питање о танкој линији између Жарковог живота и његовог уметничког израза, Ирфан је нагласио да та линија није била нимало танка:
“То није тако танка линија, не бих је тако назвао. Све што је прошло преко њега, искористио је да свој таленат, који му је Бог дао, оплемени свиме што му се догађало у животу. Не говорим само о ружним стварима, већ и о лепим – пријатељима, сусретима, његовом личном шарму, духовитости, једној врсти интелектуалности која је била подлога за откривање дивног човека. Ја сам се Жарку дивио. Уопште ме није срамота дивити се људима који то заслужују. Мислим да смо мало заборавили да се дивимо. Покушавам да уђем у тај систем да се вредности истичу на тај начин и да им се тако треба дивити“, казао је Менсур.
Он је потом говорио и о Жарковом књижевном раду, који је пратио од самог почетка:
„Имао сам привилегију да будем у сталном телефонском контакту са њим док је живео у Њујорку, када је почео да пише своју прву књигу. Често ми је слао своје рукописе, још недовршене, у идеји, да кажем своје мишљење – да ли то вреди да једног дана буде књига. Био сам потпуно шокиран количином литературе коју ми је понудио и истине о себи коју је обрадио као догађај, као нешто што га је усмерило у животу. Самокајање је веома лепо обрадио у својим књигама – не шибајући себе по леђима, већ призивајући неке силе које су се надвиле над тим догађајима“, казао је Менсур.
Фото: Јутјуб принтскрин/Art Vista
Ирфан је открио и како ће изгледати сутрашње представљање монографије:
“Сутра ће говорити 13 људи. Одредио сам поднаслов ‘Неиспричане приче’. Они јесу испричали све што треба да испричају, али постоји оно што нису написали, што су заборавили. Већ сам добио повратне информације о томе шта ће ко говорити – биће дивних ствари. Никада у животу нисам држао у рукама такву монографију. Многи моји пријатељи, познаници, па и понеки непријатељ, имали су своје монографије – неке сам прелистао, неке пажљиво прочитао – али ово што ће сутра бити у мојим рукама потпуно је ван категорије свих монографија које су се појавиле код нас. Почевши од повеза, штампе, формата, али и количине рада која је уложена, што је видљиво и осетљиво, захваљујући главном уреднику и Хипатији. Хипатија је прва жена научник која се бавила математиком, филозофијом и астрономијом“, објаснио је Менсур.
Говорећи о сутрашњем представљању монографије, Ирфан је нагласио тон догађаја:
“Сутра ћу се трудити да то никако не личи на комеморацију, то мора бити славље једне дивне монографије, о једној појави која се зове Жарко.“
БОНУС ВИДЕО:
