Живот Гојка Стојчевића, будућег патријарха Павла, који је преминуо на јучерашњи дан пре 16 година, преокренуо је догађај који се збио у време Другог светског рата. Патријарх Павле тада је био вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у Дому за децу избеглу из Босне.
Фото: Профимедиа
Предвидели су му свега око три месеца живота
Једног врелог летњег дана 1944. потоњи патријарх Павле извео је децу на реку Дрину да се расхладе. Како су деца, у својој неозбиљности, понекад залазила дубље у воду, десило се да је један дечак ударио у дно корита реке, остао без даха и почео да се дави.
Вероучитељ Гојко није оклевао: скочио је у ледену Дрину и успео да му спасе живот. Али, тај херојски чин није прошао без последица. Убрзо након тог подвига, вероучитељ Гојко је добио високу температуру и озбиљну упалу плућа. Лекари су утврдили да је добио туберкулозу, тада познату и као "је(к)тика" и "сушица". Дијагноза није била нимао оптимистична, предвидели су му свега око три месеца живота.
Прочитајте још
Фото: Зоран Јовановић Мачак, Н. Скендерија, Схуттерстоцк
Веровао је да му се ближи крај
У јеку болести, вероучитељ Гојко отишао је у манастир Вујан, на планини Вујан између Чачка и Горњег Милановца. Веровао је да му се ближи крај и осетио потребу да последње овоземаљске дане проведе у манастиру, далеко од свих. Монаси су га примили, али су га због страха од заразе држали изолованим; речено му је да не улази са њима у цркву током литургије, да не једе за заједничким столом и да не контактира монаштво, како не би пренео туберкулозу.
Тај мирни манастирски живот, како се верује, постао је спас вероучитеља Гојка, не само телесни, него и духовни. Док су други монаси служили, он би чекао да литургија заврши, па тек онда улазио у цркву, клечао поред моштију познатог вујанског светитеља и молио се сатима, често кроз сузе. Постепено, и изненада по многима, његова болест је почела да се повлачи. Веровали су да је то чудо.
Као израз своје захвалности Богу и манастиру Вујан, као и планинским стазама којима је лагано ходао током опоравка, вероучитељ Гојко изрезбарио је мали дрвени крст. Тај крст је имао посвету: "Поводом исцелења свога, манастиру Вујну, раб Божји Гојко". Крст је пажљиво сачуван и данас се чува у ризници манастира Вујан, као важна реликвија која се износи пред вернике само о великим празницима.
Како је болест била кључна за његов одлазак у манастир Вујан, тако је и период проведен у овој светињи био нови преломни тренутак у његовом животу. Боравак у Вујну и искуство исцељења које је приписао Божјем промишљу, подстакли су вероучитеља Гојка Стојчевића да размисли о монашком позиву. Касније се, 1948. године, замонашио у манастиру Благовештење који се налази недалеко од Вујна, у Овчарско-кабларској клисури. Ту је узео монашко име Павле, по апостолу Павлу.
Ризикујући сопствени живот да би спасио дечака, тада вероучитељ, а касније поглавар Српске православне цркве показао је на делу шта значи човекољубље.
(Стил)
