Život Gojka Stojčevića, budućeg patrijarha Pavla, koji je preminuo na jučerašnji dan pre 16 godina, preokrenuo je događaj koji se zbio u vreme Drugog svetskog rata. Patrijarh Pavle tada je bio veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u Domu za decu izbeglu iz Bosne.
Foto: Profimedia
Predvideli su mu svega oko tri meseca života
Jednog vrelog letnjeg dana 1944. potonji patrijarh Pavle izveo je decu na reku Drinu da se rashlade. Kako su deca, u svojoj neozbiljnosti, ponekad zalazila dublje u vodu, desilo se da je jedan dečak udario u dno korita reke, ostao bez daha i počeo da se davi.
Veroučitelj Gojko nije oklevao: skočio je u ledenu Drinu i uspeo da mu spase život. Ali, taj herojski čin nije prošao bez posledica. Ubrzo nakon tog podviga, veroučitelj Gojko je dobio visoku temperaturu i ozbiljnu upalu pluća. Lekari su utvrdili da je dobio tuberkulozu, tada poznatu i kao "je(k)tika" i "sušica". Dijagnoza nije bila nimao optimistična, predvideli su mu svega oko tri meseca života.
Pročitajte još
Foto: Zoran Jovanović Mačak, N. Skenderija, Shutterstock
Verovao je da mu se bliži kraj
U jeku bolesti, veroučitelj Gojko otišao je u manastir Vujan, na planini Vujan između Čačka i Gornjeg Milanovca. Verovao je da mu se bliži kraj i osetio potrebu da poslednje ovozemaljske dane provede u manastiru, daleko od svih. Monasi su ga primili, ali su ga zbog straha od zaraze držali izolovanim; rečeno mu je da ne ulazi sa njima u crkvu tokom liturgije, da ne jede za zajedničkim stolom i da ne kontaktira monaštvo, kako ne bi preneo tuberkulozu.
Taj mirni manastirski život, kako se veruje, postao je spas veroučitelja Gojka, ne samo telesni, nego i duhovni. Dok su drugi monasi služili, on bi čekao da liturgija završi, pa tek onda ulazio u crkvu, klečao pored moštiju poznatog vujanskog svetitelja i molio se satima, često kroz suze. Postepeno, i iznenada po mnogima, njegova bolest je počela da se povlači. Verovali su da je to čudo.
Kao izraz svoje zahvalnosti Bogu i manastiru Vujan, kao i planinskim stazama kojima je lagano hodao tokom oporavka, veroučitelj Gojko izrezbario je mali drveni krst. Taj krst je imao posvetu: "Povodom iscelenja svoga, manastiru Vujnu, rab Božji Gojko". Krst je pažljivo sačuvan i danas se čuva u riznici manastira Vujan, kao važna relikvija koja se iznosi pred vernike samo o velikim praznicima.
Kako je bolest bila ključna za njegov odlazak u manastir Vujan, tako je i period proveden u ovoj svetinji bio novi prelomni trenutak u njegovom životu. Boravak u Vujnu i iskustvo isceljenja koje je pripisao Božjem promišlju, podstakli su veroučitelja Gojka Stojčevića da razmisli o monaškom pozivu. Kasnije se, 1948. godine, zamonašio u manastiru Blagoveštenje koji se nalazi nedaleko od Vujna, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Tu je uzeo monaško ime Pavle, po apostolu Pavlu.
Rizikujući sopstveni život da bi spasio dečaka, tada veroučitelj, a kasnije poglavar Srpske pravoslavne crkve pokazao je na delu šta znači čovekoljublje.
(Stil)
