Текст Ведране Рудан преносимо у целости:
„Умирање је досадно за попи*дит. Док си у кревету, чини ти се да си здрав. А онда седнеш на ивицу кревета и одлучиш, сад ћу се дигнути, спустити се у приземље и кренути у врт. У живот. Ха. Ха. Некако се усправиш и кренеш према купатилу. Душа ти је већ у носу. Треба опрати зубе, умити се, намазати лице кремом, погледати у огледалу своје ново лице.
Ко је то? Госпођа је мршава, има нову фризуру, кратку. Коса јој је чиста јер је муж два пута недељно вози фризерки. Не знам колико ви у животу имате пријатељица, деце, родбине. Кад погледам уназад, иза мене је година и по "дуге и тешке болести", тако то пишу у читуљама, најближе особе су ми муж, син, ћерка, фризерка Јасмина и пријатељица из детињства. Да, и три цуре с Трсата, и три цуре из Загреба, и једна цура из Опатије. То би било све. Пуно? Мало?
Фото: Јутјуб принтскрин/Недељом у 2/АТА имагес/М. Станисављевић
Медицинске сестре о којима никад нико неће написати истину су натприродна бића. Осмех, лагано буђење у три ујутро ради мењања инфузије, осмех, намештање јастука, покривача, осмех. О болести се не говори. Ни о немоћи. Ни о смрти. Осећаш се кривом. Толико младих цура око тебе скаче, знају ли оне да ти није ништа, ништа страшно, ништа тешко? Њима је тешко како теби никад није било. Не говоре о томе. "То је наш живот, прави живот, остало је пауза”.
Докторица. Светлост. Доброта. Кад се ње сетим, увек остајем без текста.
Прочитајте још
Фото: Милена Анђела
Враћам се Јасмини. Желим да напишем колико ми значи. Уз њу сам бар два пута недељно срећна јер можемо да говоримо о било чему. С њом сам здрава све док се не дигнем са столице и покушам весело да направим три корака до врата. Три корака је пуно корака и некако треба доћи до даха. Блажени кревет и блажени мобилни и блажени мој син који моје чрчкарије претвара у текст за вас. Која радост кад га видим на екрану.
Еј, можда ми заправо ви који ово читате највише помажете да преживљавам умирање.
БОНУС ВИДЕО:
