Tekst Vedrane Rudan prenosimo u celosti:
„Umiranje je dosadno za popi*dit. Dok si u krevetu, čini ti se da si zdrav. A onda sedneš na ivicu kreveta i odlučiš, sad ću se dignuti, spustiti se u prizemlje i krenuti u vrt. U život. Ha. Ha. Nekako se uspraviš i kreneš prema kupatilu. Duša ti je već u nosu. Treba oprati zube, umiti se, namazati lice kremom, pogledati u ogledalu svoje novo lice.
Ko je to? Gospođa je mršava, ima novu frizuru, kratku. Kosa joj je čista jer je muž dva puta nedeljno vozi frizerki. Ne znam koliko vi u životu imate prijateljica, dece, rodbine. Kad pogledam unazad, iza mene je godina i po "duge i teške bolesti", tako to pišu u čituljama, najbliže osobe su mi muž, sin, ćerka, frizerka Jasmina i prijateljica iz detinjstva. Da, i tri cure s Trsata, i tri cure iz Zagreba, i jedna cura iz Opatije. To bi bilo sve. Puno? Malo?
Foto: Jutjub printskrin/Nedeljom u 2/ATA images/M. Stanisavljević
Medicinske sestre o kojima nikad niko neće napisati istinu su natprirodna bića. Osmeh, lagano buđenje u tri ujutro radi menjanja infuzije, osmeh, nameštanje jastuka, pokrivača, osmeh. O bolesti se ne govori. Ni o nemoći. Ni o smrti. Osećaš se krivom. Toliko mladih cura oko tebe skače, znaju li one da ti nije ništa, ništa strašno, ništa teško? NJima je teško kako tebi nikad nije bilo. Ne govore o tome. "To je naš život, pravi život, ostalo je pauza”.
Doktorica. Svetlost. Dobrota. Kad se nje setim, uvek ostajem bez teksta.
Pročitajte još
Foto: Milena Anđela
Vraćam se Jasmini. Želim da napišem koliko mi znači. Uz nju sam bar dva puta nedeljno srećna jer možemo da govorimo o bilo čemu. S njom sam zdrava sve dok se ne dignem sa stolice i pokušam veselo da napravim tri koraka do vrata. Tri koraka je puno koraka i nekako treba doći do daha. Blaženi krevet i blaženi mobilni i blaženi moj sin koji moje črčkarije pretvara u tekst za vas. Koja radost kad ga vidim na ekranu.
Ej, možda mi zapravo vi koji ovo čitate najviše pomažete da preživljavam umiranje.
BONUS VIDEO:
