Доналд Трамп, амерички председник, изјавио је да ће САД „водити“ Венецуелу све док не буде осигурана „безбедна, правилна и разумна транзиција“.
Поновио је најаве о анексији Гренланда и позвао се на Монроову доктрину из 1823. године, која обећава америчку надмоћ у западној хемисфери.
Суседи Венецуеле и дугогодишњи савезници Русија и Кина осудили су америчке поступке, тврдећи да тиме нарушавају међународно право и постављају опасан преседан.
Међутим, неки европски савезници Вашингтона су били опрезнији у реакцијама.
Велика Британија и Немачка су избегле било какву директну осуду.
Прочитајте још
Како би, дакле, Кина и Русија могле да виде ову ситуацију и може ли она да утиче на њихове потезе?
Фото: Профимедиа
Шта би то могло да значи за Кину?
- Ако се Сједињене Америчке Државе позову на право да употребе војну силу за инвазију и заробљавање страних лидера које оптужују за криминално понашање, шта спречава Кину да тврди да поседује исту надлежност над тајванским вођством - изјавио је Марк Ворнер, сенатор из Демократске странке.
- Једном кад се пређе та граница, правила која спречавају светски хаос почињу да се руше и ауторитарни режими ће бити први који ће то искористити - указао је у саопштењу.
Да ли је он у праву и да ли би потези Вашингтона могли охрабрити Кину да размотри сличне акције против Тајвана, демократски самосталног острва које Пекинг доживљава као властито, а које се зарекла да ће повратити, користећи силу ако буде било потребно?
Не нужно, каже Ху Тианг Бун, доцент са сингапурског Технолошког универзитета Нањанг.
- Кинези неће намерно направити било какву директну везу ова два питања. Вероватноћа да ће Кинези деловати хировито налик Трамповом потезу је мала.
Фото: Профимедиа
Вреди напоменути да је Ванг Ји, кинески министар спољних послова, осудио употребу силе Вашингтона као кршење међународног права и нарушавање суверенитета Венецуеле.
- Сматрамо да било која земља не сме да се понаша као светски полицајац - изјавио је.
Други стручњаци указују да постоји кључна разлика између ова два региона.
За Пекинг, Тајван је покрајина, док је Венецуела суверена држава, тако да би Кина сматрала било какав потез према Тајвану унутрашњим питањем.
Као резултат тога, аналитичари сугеришу да суштина инвазије на Тајван не би била у оправдању за Кину, већ у њеној способности да то учини.
Чланови тајванског парламента верују да се заробљавање шефа њихове владе не налази у палети тактика Пекинга.
- Оно што Кина жели није да силом уклони шефа владе или бомбардује читаво острво Тајван и потом оде, већ присједињење и владавину Пекинга - рекао је Хоу Хан Тинг, тајвански посланик за ЦТи Њуз.
- Чисто са тог становишта, поновити оно што САД сада раде у Венецуели просто није оно како Пекинг замишља поновно преузимање Тајвана - додао је.
Међутим, неки аналитичари указују да америчко слање значајних поморских снага у Карибе, Пекинг може да доживи као привремену промену светског нагласка за Вашингтон, што би индиректно могло да утиче и на реакције у другим регионима.
Али стручњаци који су говорили за ББЦ су и указали да то само по себи не би превагнуло у рачуници Пекинга кад је у питању Тајван.
Острво и даље има бројне важеће споразуме са САД-ом и купује огромну количину оружја од Вашингтона.
Фото: Профимедиа
Тамо где би Кина могла да извуче корист, међутим, јесте у обликовању светске перцепције америчког понашања.
То омогућује кинеским дипломатама и медијима да представе Сједињене Америчке Државе као нестабилну силу чије интервенције подривају међународне норме, истовремено представљајући Кину као браниоца суверенитета.
Ипак, критичари истичу кинеску активност у спорним областима као што је Јужно кинеско море, где је изградила и милитаризовала вештачка острва, користећи обалску стражу и бродове морнарице за спровођење властитих спорних поморских потраживања.
Што се тиче односа Кине са Венецуелом, он се развијао током више од две деценије и заснован је више на прилици него на дубоком савезништву.
Прво под Угом Чавезом, а затим и под Николасом Мадуром, Каракас је изградио тешње везе са Пекингом како су се његови односи са Вашингтоном кварили.
Кина је постала највећи кредитор Венецуеле.
Позајмице су углавном биле исплаћиване у нафти, а Пекинг је заузврат обезбеђивао залихе енергената и политичку подршку.
Временом је отисак Кине у Венецуели постао типичан за њено шире ангажовање у читавој Латинској Америци, где тражи тржишта, природне ресурсе и дипломатску подршку док се представља као партнер који поштује суверенитет и немешање.
Фото: Профимедиа
Међутим, кинески продор у Латинску Америку наилази на све више препрека.
Панама се недавно повукла из кинеског препознатљивог инфраструктурног пројекта Иницијатива појаса и пута.
Насри Асфура, којег подржава Трамп, недавно је добио изборе у Хондурасу, запретивши да ће обновити дипломатске везе са Тајваном, пошто их је земља 2023. успоставила са Пекингом уместо са Тајпејом.
Шта би могло да значи за Русију?
Поред тога што је поставио питање како би Кина могла да протумачи ситуацију, амерички сенатор Марк Ворнер се запитао и да ли амерички потези могу да појачају апетит Москве у остваривању властитих стратешких циљева војним уместо дипломатским путем.
- Шта спречава Владимира Путина да изнесе слично оправдање приликом отмице украјинског председника? - рекао је он.
Руска реакција на америчку операцију у Венецуели је до сада била уздржана усред дугих новогодишњих празника.
Иако су руске дипломате осудиле Сједињене Америчке Државе и захтевале ослобађање Мадура, председник Русије Владимир Путин још се није јавно изјаснио.
Ипак, Кремљ несумњиво помно прати развој догађаја.
Ситуација доводи Путина у тежак положај.
Могао би да искористи америчку операцију у Венецуели да оправда властиту инвазију на Украјину.
Он упорно оптужује Запад за двоструке аршине, наводећи, као примере, рат у Ираку и НАТО бомбардовање Југославије.
Фото: Профимедиа
Путин одавно нема поверење у САД и упорно критикује Вашингтон за уплитање у унутрашња питања других земаља, описавши ову стратегију као један од фактора који је нарушио односе између Русије и Запада.
Заробљавање Мадура у његовој властитој спаваћој соби највероватније ће поткрепити страхове Кремља од покушаја смене режима предвођених Америком.
Али ратоборна америчка реторика о праву на лидерство у „њеној властитој хемисфери“ поклапа се са погледом на свет самог Кремља, који сматра да Русија има право да агресивно остварује интересе дуж властитих граница.
Кремљ је некада замишљао брзу победу у Украјини, али скоро четири године после инвазије, Русија остаје закопана у источној Украјини, што је упадљив контраст у односу на брзину Трампове операције у Венецуели.
Током 2025. године, Путин се надао да ће придобити Вашингтон у корист Москве и ослабити међународну подршку Кијеву.
Ово је било праћено приметном променом тона: руски званичници, предвођени Путином, генерално гледано су избегавали директну критику Трампа.
А у критичном тренутку у преговорима око мира у Украјини, мало је вероватно да ће Москва желети додатно да закомпликује односе са Сједињеним Америчким Државама.
Кад је у питању њен однос са Венецуелом, Русија је постала један од кључних савезника земље, са дугогодишњим везама које обухватају енергетску сарадњу, нафтне пројекте и слање оружја.
Између 2005. и 2017. године, Москва је продала Каракасу оружја у вредности од више од 11 милијарди долара, међу њима авионе Су-30 и противваздушне системе С-300 и спроводила са њом заједничке војне вежбе.
- Изгледа да та руска противваздушна одбрана не ради баш тако добро, зар не? - изругивао се Пит Хегсет, амерички министар одбране.
Фото: Профимедиа
Москва је од 2006. године одобрила и процењених 17 милијарди долара кредита и кредитних линија, према прорачунима новинске агенције Ројтерс.
То су пре била потичка него економска улагања.
Мадуро је био један од малобројних светских лидера који је признао Крим као руски кад је Москва 2014. анектирала ово црноморско полуострво и подржао Путинову инвазију на Украјину.
Венецуела је била међу последњим руским безусловним савезницима.
Смена њеног ауторитарног лидера представља додатни ударац за режиме пријатељски настројене према Русији, у време кад је Москва усредсређена на рат у Украјини.
Слична динамика одиграла се и на другим местима.
У Сирији је опозиција 2024. године свргнула руског савезника Башара ал-Асада.
Иран, још један блиски партнер Москве, нашао се на удару америчких ваздушних напада због нуклеарног програма у јуну 2025, уз мало видљивог отпора Русије.
Фото: Профимедиа
Кад се све то узме у обзир, ти случајеви постављају непријатна питања о политичкој и војној исплативости пријатељства са Русијом.
Само 2025. године, Москва и Каракас потписали су споразум о стратешком партнерству, али кад се Америка острвила на Мадура, Москва није предузела ништа да заштити савезника.
Можда у Москви постоји нада да ће амерички напори у Венецуели на крају пропасти, имајући у виду недостатак детаља о дугорочном плану и одсуству убедљивих преседана за успешну смену режима ове врсте.
Москва би лако могла да се присети совјетско-авганистанског рата, који је започео као брзо заузимање палате 1979. године, али је ескалирао у вишедеценијски и скуп промашај.
БОНУС ВИДЕО:
