Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Ево кратког прегледа догађаја из прошлости кључних за разумевање ситуације у Ирану данас.
ЦИА оркестрира пуч у Ирану - 1953
Иран је одувек био земља богата нафтом. Све до 1951, преноси Историјски забавник.
Британци су имали монопол над њом. Те године ирански политичар по имену Мухамед Мосадек постао је премијер и као једну од првих одлука, извео национализацију рафинерија тј. враћање нафте иранском народу.
- Британци су, очекивано, били незадовољни овом ситуацијом и желели су да свргну Мосадека, али нису имали могућност да то сами ураде. Зато су убедили Ајзенхауерову администрацију и Централна обавештајна агенција (ЦИА) да испланирају пуч и изврше га - каже Кели Шенон, гостујућа научница Института за блискоисточне студије на Универзитету Џорџ Вашингтон, а преноси History.com.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Њихова идеја је била да сву власт у земљи преузме шах.
Прочитајте још
Мохамед Реза Пахлави био је “човека запада” и био је спреман на сарадњу. Први покушај пуча је пропао и шах је побегао из Ирана пред гневним протестима.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Други покушај пуча био је успешнији. Шах је враћен на власт замењујући демократски изабраног Мосадека. Године 1954. Пахлави је пристао на уносан споразум који је америчким, британским и француским компанијама дао 40% власништва над иранском нафтном индустријом на 25 година.
Амерички председник Двајт Д. Ајзенхауер је “наградио” шахову лојалност иницијативом „Атоми за мир“, у којој су САД дале Ирану технологију и обогађени уранијум за покретање програма нуклеарне енергије.
Јер, и Америка је ту имала своје интересе. Иран је постао њен кључни савезник у Хладном рату против Совјетског Савеза.
Фото: Википедија/Јавно власништво
- Имати поуздану антикомунистичку земљу на граници са Совјетским Савезом помогло би да се Москва држе подаље од Блиског истока, спречило да блискоисточна нафта падне у руке Совјета и омогућило да она тече ка Западу - каже Шенон.
Званично признање тек после шест деценија
ЦИА је тек 2013., односно 60 година касније, признала да је имала кључну улогу у иранском пучу 1953. када је свргнут демократски изабрани премијер Мохамед Мосадек.
Документа која то по први пут формално доказују, ЦИА је предала независном Архиву националне безбедности, невладиној институцији која се бави истраживањима, смештеној на Универзитету Џорџ Вашингтон, и то на 60. годишњицу од тог догађаја.
Фото: Depositphotos
Докази о умешаности Сједињених Држава у пуч, наводи Би-Би-Си, налазили су се у документима ЦИА о иранској историји који датирају још од седамдесетих година прошлог века, а према речима једног стручњака, војни удар који је извршен под откриљем ЦИА, био је „акт америчке спољне политике“.
О улози САД у том пучу, који је изведен у сарадњи с британском обавештајном агенцијом МИ6, прва је проговорила тадашња америчка државна секретарка Медлин Олбрајт 2000, да би председник Барак Обама о томе причао у Каиру 2009. године.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Међутим, све до сада, обавештајне агенције су порицале своју улогу у пучу 1953, каже уредник откривених докумената Малколм Бирн.
Бирн сматра да су документи важни не само да би пружили „нове детаље, као и увид у активности ЦИА пре и после изведене акције, већ и због тога што „политички актери са свих страна, укључујући и иранску владу, редовно говоре о државном удару“. Мосадек је изабран 1951. и убрзо је покушао да национализује производњу нафте, која је била под британском контролом кроз „Англо-персијску нафтну компанију”, претечу данашњег „Бритиш петролеума“.
Управо је то био разлог за озбиљну забринутост у САД и Великој Британији, који су иранску нафту видели као кључ обнове својих послератних економија. „Процењено је да би Иран могао да падне иза Гвоздене завесе, а ако би се то десило, значило би победу Совјета у Хладном рату и велики корак уназад за Запад на Блиском истоку“, пише у једном документу сачињеном неколико месеци пре пуча, а речи су приписане Доналду Вилберу, који је и планирао државни удар.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Документи показују како се ЦИА припремала за пуч објављивањем извештаја против Мосадека и у америчким и у иранским медијима. Пучем је на власт враћен шах Мохамад Реза Пахлави, који је побегао из Ирана управо након борбе за власт с Мосадеком. Постао је близак сарадник САД, чије су обавештајне службе, заједно с британским, помагале његовим присталицама.
Пахлави се у Иран вратио одмах после државног удара, а на власти је остао до 1979, када је свргнут у Исламској револуцији.
Иранска револуција - 1979
Шах је у почетку био популаран међу Иранцима, али је током наредне две деценије постајао све ауторитарнији. Иранци који су се противили амбициозном програму модернизације шаха или критиковали економску неједнакост били су ухапшени и мучени од стране САВАК-а, озлоглашене владине тајне полиције.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Шахови политички непријатељи у њему су видели диктатора.
Са друге стране, исламски фундаменталисти имали су друге “замерке”. Шахов систем је иранским женама дао право гласа. Било им је дозвољено да се појављују у јавности без хиџаба и читаво друштво усвајало је западни начин живота.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Обе групе почеле су да критикују шаха, називајући га “марионетом” Сједињених Америчких Држава.
Године 1979, у Ирану су избили масовни протести. Шах је побегао из земље, и на крају је завршио у Америци на лечење рака.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Верски и духовни вођа исламиста aјатолах Хомеини се вратио из егзила и помогао у оснивању Исламске Републике Иран, теократског режима који је одбацио шахов програм секуларизма и западног система вредности.
Фото: Википедија/Јавно власништво
За Ајатолаха и његове присталице, САД су постале “Велики Сотана”.
Иранска талачка криза - 1979-81
Након тога, односи Ирана и Америке постајали су све лошији. Почетком новембра 1979. група иранских студената је упала у америчку амбасаду у Техерану и узела 52 запослена за таоце. Студенти су захтевали екстрадицију шаха како би му се судило у домовини.
Администрација председника Картера одговорила је прекидом дипломатских веза са Ираном и увођењем строгих санкција на извоз иранске нафте.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Криза са таоцима је трајала мучних 444 дана. Политички, уништила је шансе Картерове шансе за реизбор 1980. али се показала корисном за ајатолаха и његову антиамеричку и антизападну реторику.
- Ајатолах Хомеини је искористио кризу са таоцима у америчкој амбасади коју је назвао “шпијунском јазбином”, да надмудри своје политичке противнике и учврсти власт у рукама верских тврдолинијаша - објашњава Шенон.
Бивши шах Пахлави умро је крајем јула 1980. У септембру исте године Ирак је напао Иран. Након дугих преговора, таоци су пуштени 20. јануара 1981, само неколико тренутака након што је Роналд Реган положио заклетву за новог председника САД.
Фото: Википедија/Јавно власништво
САД обарају ирански путнички авион - 1988
Односи између САД и Ирана драматично су се погоршали ‘80-их. Године 1983, два камиона натоварена експлозивом убила су 241 америчког војника у бази у Бејруту, у Либану.
САД су окривиле Хезболах, либанску милитантну организацију коју подржава Иран. Председник Роналд Реган је Иран назвао “државним спонзором терора”, ознаком која је наметнула строге војне санкције, укључујући ограничења продаје војне опреме.
Међутим, Реганова администрација и сама је кршила санкције!
Фото: Википедија/Јавно власништво
Фото: Википедија/Јавно власништво
Продавала је оружје Ирану у замену за ослобађање неколико америчких талаца које је држао Хезболах. Приход од те продаје оружја је затим коришћен за финансирање антикомунистичких побуњеника тзв. Контраша у Никарагви. Илегалне шеме је касније разоткривена и у Америци је познатао као “Афера Иран-Контра”.
Тензије су поново порасле 1988. када је брод америчке морнарице налетео на иранску мину у Персијском заливу, повредивши 10 морнара. У знак одмазде, САД су покренуле операцију “Богомољка”, која је потопила или тешко оштетила велики део иранских оперативних снага у Персијском заливу.
У јулу 1988. године, америчке снаге су грешком испалиле вођену ракету на лет 655 компаније Иран Ер, путнички авион који је летео из Техерана за Дубаи. Свих 290 људи у авиону је погинуло.
Фото: Википедија/Јавно власништво
- За ирански режим и његове присталице, обарање лета 655 био је велики тренутак. Могли су рећи: “Видите, Американци су зли. Пуцају на наше цивиле на небу!”
Фото: Википедија/Јавно власништво
То рано јутро путнички авион Ербас А 300 иранске комапније на релацији Техеран-Бандар Абас Дубаи Лет 655 полетео је са престоничког аеродрома. Први део лета протекао је у најбољем реду. До слетања у Бандар Абас није било ни трубуленција, класични рутински лет. После укрцавања путника и краће паузе од неких сат времена Ербас А 300 поново је полетео и заузео курс преко Персијског залива. Требао је да траје неких сат, сат и по лета, међутим изненада авион је погођен ПВО ракетом.
Наиме, на пучини пловила је америчка ракетна крстарица УСС Винсенс (ЦГ-49) класе Тајкондерога, налазила се на борбеном дежурству. На крстарици је био укључен осматрачки радар, будно се пратило стање у ваздуху и на мору, како би се уочило иранско пловило, које би покушало да направи неки погрешан корак.
Командант брода капетан бојјног брода Вилијам Роџерс Трећи од посаде тада уграђеног најмодернијег мултифункционалноф фазног 3Д радара и система "Еџис" добија информацију да им се приближава из правца Ирана од Бандар Абаса непзната летелица за коју они верују да је у питању ирански Ф-14 Томкет (Иран је пре пада Резе Шаха купио од САД и били су најмодернији ловци у наоружање тог ваздухопловства). Иначе америчка морнарица имала је знатно пре самог инцидента обевештајну информацију да је Иран тајну на аердором Бандар Абас распоредио неколико борбених авиона Ф-14 Томкет који су били опремљени телевизијски вођеним ракетама типа "Мерверик" који су намењени за поптапање америчких бродова.
Фото: Википедија/Јавно власништво
За то време посада иранског путничког авиона одлучила је да изенанда повећа висину лета над Персијским заливом. Иначе, ваља додати да су у питању биле још увек територијалне воде Ирана, а не међународне.
Капетан бојног брода Роџерс без још једне додатне провере наредио је бродском оперативном систему да на летелицу која им се приближава лансирају две ракете ваздух ваздух РИМ-66.
Ракете су лансиране са крстарице и после пар секунди лета погодили су путнички авион који је експлодриао у ваздуху и пао у море.
Иранци који су пратили лет, када су видели да је летелица нестала са радара, подгили су узбуну, јер су веровали да се можда догидла несрећа и авион пао у море. Ирански поморски хеликоптери летели су према послдењој локацији где је авион последњи пут лоциран. Убрзо су се појавили делови авиона који су плутали и тела путника. Убрзо је уртврђено да је путнички авион заправо обрен. Покренута је истрага која је утврдила да је у близни места где се налазио авион био лоцирана америчка крстарица.
Иранске власти су оптужиле Сједињене Државе да су намерно напали и оборили цивилни путнички авион.
Општужбе на релацији Техеран-Вашингтон су се ређале свакодневно. Иранци су саопштили да је ирански путнички авион летео одомреном путањом која је била намењена за за комерцијалне авионе и да с авионе на фреквенцијама контроле лета идентификовао као цивилни лет. Те чињенице утврдила је и међуародна истрага која је организована.
С друге стране САД нису одступале од става да је радар на крстарици препознао да је у питању ирански ловац Ф-14.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Тадашњи командат здружених снага у Заливу адмирал Вилијам Кроу Џуниор, на конференцији за новинаре изјавио је да је ирански авион летео на малој висини и да није одговорио на упозорења, нити слао сигнале посади крстарице којим би се идентификовао да је у питању цивилни, а не војни авион и да су они у складу са правилима наредили лансирање ракете.
У медијски хаос после обарања укључио се и тадашњи амерички председник Роналд Реган, који је издао саопштење из председничке резиденције у Кемп Дејвиду да Сједињене Државе жале због губитка цивилних живота, али да он као Врхони командатн и комплетна војна администрација стоје иза одлуке капетана бојног брода Вилијама Роџерса Трећег да изда наређење и обори авион.
Ово саопштење је још више наљутило Иран који је тужио америчку владу Међународном суду правде 1989. године за ову несрећу. У међувремену од Регана власт је био преузео те 1989. године Џорџ Буш Старији који је изјавио "Да се никад неће извинити за поступке Сједињених Држава без обзира на чињенице" с обзиром да су на светло дана почели да испливавају нови докази који су указивали на недвосмислну кривицу САД за ово обарање путничког авиона.
Тек за време мандата Била Клинтона власти САД и Ирана постигле су договор о проавнању, тако што ће Сједињене Државе осам година од ове трагедије исплатити породицама жртва укупно 61,800.000 долара и још додатних 70 милиона иранској држави.
Одликовање за обарање
Морнарица Сједињених Држава ипак је после ове трагедије била упркос свазничном негирању спровела и своју интерну истрагу о овом инциденту. Истрагом је утврђено званично да УС Навy и Пентагон подржавају акцију капетана бојног брода Вилијема Џеферсона Трећег, али и да је капетан пре одлуке о обарању авиона добио нетачну информацију о кретању летелице. кривица је приписана и Ирану јер је дозволио да коридор за прелетање цилиних авиона буде у зони где су били активни сукоби иранских и америчких пловила, као и борбених авиона.
Капетана бојног брода Вилијам Рождерса је ослобођен свак кривице и касније одликован оредном Легијом заслужних због учешћа у сукобу са иранском морнарицом у периоду од 1987-1989. Чак и посада кристарице УСС Винсенс је одликована за учешће у борбеној мисији.
Осам месеци после ове трагдије експлоирао је аутомобил супруге Вилијама Џеферосна у Сан Дијегу. Шенон Роџерс је преживела напад. Иако се сумњало да је у питању терористички напад, полиција је одбацила ту верзију и тврдила да је квар на цреву за довод горива извао експлозију, а не бомба.
Прича о обарању иранског авиона није ту сасвим завршена. Почетком 1990 тих у медијима су се појавили извештаји других мнорнаричких официра који су учестоввали у мисји у Персијском заливу који су наводили надређенима да им смета претерани каријеризам капетана бојног брода Роџерса кога су оптуживали да је био несмилосрдан и спреман да уради све како би добио чин адмирала. А то су надовезивали са обарањем иранског авиона, јер да је у питању био ирански борбени авион он би сигурно постао адмирал.
У исто време, Иран је у великој мери подржавао групе које су се бориле против Америке широм Блиског истока, успут узнемиравајући америчке савезнике. Одржавање нетрпељивости ишто је у оба смера - истиче Шенон.
Фото: Википедија/Јавно власништво
И тако је сукоб стигао до 21. века. И, и даље траје…
БОНУС ВИДЕО:
