Када је метаболит питона, који нагло расте у њиховој крви после храњења, примењен на гојазне мишеве, они су одбијали храну и брзо губили на тежини. Научници су закључили да би молекул могао да има сличан учинак као лекови попут Веговија.
Метаболизам змије VS метаболизам човека
"Очито, ми нисмо змије", рекао је др Џонатан Лонг, ванредни професор патологије на Универзитету Станфорд и коаутор истраживања. "Али можда проучавањем тих животиња можемо да идентификујемо молекуле или метаболичке путеве који такође утичу на људски метаболизам."
Бурмански питони могу да нарасту више од 5 метара дужине и досегну 100 кг тежине. У дивљини змије конзумирају плен који може да досегне готово 100% њихове телесне масе. У сатима након што питон поједе, његово срце се повећа за 25%, а метаболизам се убрза 4.000 пута како би му помогао да свари оброк. Затим могу да издрже 12 до 18 месеци без хране, наизглед са врло мало штетних последица.
Фото: Профимедиа
У почетку су научници покушавали да открију метаболите укључене у нагли раст срца питона после храњења. Испитивали су крв младих бурманских питона, тежине око 1,5 до 2,5 кг, пре и после оброка који је износио око 25% њихове телесне масе. Лабораторијске змије постиле су 28 дана пре храњења.
Научници су идентификовали више од 200 молекула који су се значајно повећали у питоновој крви током неколико сати после храњења, те један који се повећао више од 1.000 пута. Тај молекул, назван пТОС, производи се у цревима змије помоћу бактерија, а познато је и да је присутан у малим количинама у људском урину.
Прочитајте још
"Питали смо се утиче ли овај метаболит на неке од физиолошких промена код змије после храњења", рекао је Лонг.
Семаглутид, активни састојак лека Оземпик за дијабетес и Веговиа за мршављење, као и лираглутид (Саxенда), повезани су с мањим ризиком погоршања менталних болести код особа с анксиозношћу и депресијом, те с још неким потенцијалним нуспојавама. Исто важи и за остале ГЛП-1 лекове, показује истраживање.
Фото: Профимедиа
Међутим, када је пТОС примењен на лабораторијске мишеве, није било очитих учинака на потрошњу енергије или величину органа. "Оно што је регулисао био је апетит и понашање при храњењу код мишева", додао је Лонг.
Гојазни мишеви којима је дан пТОС јели су значајно мање од контролних мишева и након 28 дана изгубили су 9% телесне масе, пише Гардијан.
Чини се да молекула делује на другачији начин од ГЛП-1 лекова, који делимично успоравају пражњење желуца, због чега се људи дуже осећају ситима, али је то такође повезано и са мучнином, затвором и боловима у желуцу. Уместо тога, чини се да пТОС делује на део мозга – хипоталамус – за који је познато да регулише апетит.
"У основи смо открили супресор апетита који делује код мишева без неких нуспојава које имају ГЛП-1 лекови", рекла је проф. Лесли Лејнванд, биолог са Универзитета Колорадо Булдер која проучава питоне већ две деценије и коауторка је истраживања.
Лејнванд је рекла да ће бити потребно даље истраживање пре него што се резултати могу применити у клиничкој пракси, али будући да се пТОС природно појављује код људи, очекује се да би био сигуран. "Имам здраво поштовање према змијама“, додала је Лејнванд. "Можемо много да научимо од ових животиња које су еволуирале с могућностима да раде екстремне ствари."
Резултати истраживања објављени су у часопису Нејчр Метаболисм.
БОНУС ВИДЕО:
