Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Према том документу број 173/10, који је 19. фебруара 1995. године издао Клиничко-медицински центар Бања Лука, војни резервиста Бошко Гвоздић умро је 18. фебруара исте године у 10 часова и пет минута. У књигу умрлих заведен је под бројем 1020.
"Ја сам живи мртвац или покојник који хода. Нисам умро, а био сам на путу"
Бошко каже да се у јединици током ратова деведесетих осећао лоше, па га је командант јединице пустио кући да иде на лечење у Бања Луку.
- Рекли су ми да је у питању шећер и да је потребно да се одмах уради налаз. Шећер је био 21. Хитно су ме пребацили у Клинички центар. Тамо је било доста рањених и болесних. Нашли су ми ћебе и сместитли ме на под.
Фото: Јутјуб принтскрин/BN TV
- У обе руке су ми прикључили инфузију, одмах сам знао да нешто није добро. У том моменту сам имао шећер 48,2. Дуго сам се бавио спортом, тако сам и преживео - причао је Гвоздић наводећи да је себи давао 40.000 инјекција до сада.
У коми био девет дана
Када је једно јутро устао из болничког кревета, како би дохватио карте са стола, пао је у несвест. Када је дошао себи, видео је да лежи на камену, дрхтао је као прут, на себи је имао само гаће.
Прочитајте још
Како каже, највероватније је доживео клиничку смрт, а девет дана био је у коми.
- Нисам могао да устанем са камена, враћао сам филм у глави шта се догодило. Сетио сам се рата и био сам сигуран да су ме мучили и оставили на камену. Касније сам сазнао да сам за 21 дан изгубио 28 килограма. Ја сам тако лежао и одједном су се отворила врата - каже Гвоздић и додаје:
- Видео сам троје људи у белим мантилима и две особе у војној униформи. Један је носио свеску и питао "ко је Гвоздић Бошко" а нека жена му је добацила "Број два". Када су ме видели, људи у белим мантилима су исте секунде побегли.
Документ о спроводници леша
Двојица људи дошла су по њега, како није имао снаге, вукли су га уз степенице на четврти спрат. Ноге су му биле крваве због степеница.
Када је изашао из болнице, међу папирима нашао је и документ о "спроводници леша". Каже да им опрашта јер је било много рањених људи. Ко год је био у коми, они су га покривали и одвозили.
- Имао сам срећу. Нису имали чиме да јаве породици да сам умро. Ја сам одмах узео те папире како би имао за успомену - казао је Бошко у емисији "Животне приче" на БН ТВ.
БОНУС ВИДЕО:
