Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Нинослав Јовановић, државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, рекао је беседећи о Гаврићу да" пошто му је убијена породица, осмогодишњи Момчило пронашао уточиште у војсци и постао најмлађи војник у историји ратовања, најмлађи подофицир кога планета памти".
– Најмлађи војник са осам година, потом подофицир са 10 година-рекао је беседник. - Арчибалд Рајс је рекао да је, којим случајем, Момчило Гаврић француски војник, имао би на Јелисејским пољима споменик. Треба да радимо на томе да ово постане традиција, да ово убудуће буде државна церемонија, зато што Гаврић то заслужује, грађани Србије то заслужују.
Култура сећања је, како је поручио, "нешто што дефинише један народ, јер ако не памтимо, ако се не сећамо, постоји опасност да нестанемо".
- Треба да знамо за Момчила Гаврића, треба да изучавамо у нашим школама оно што је наша традиција, наша историја - нагласио је беседник.
Фото: В. Митрић
Градоначелника Лознице је истакао, поред осталог, да је ово још једно окупљање" да се поклонимо војнику који је, можда, само по узрасту био мали, али војнику великог и храброг срца, великих дела, нашем Момчилу Гаврићу".
Прочитајте још
- Момчило је симбол страдања Србије - казао је Југовић, пише В. Митрић за Новости.
Фото: В. Митрић
- Момчило је симбол једне генерације која је прерано и присилно стасала, али је и симбол и поновног опоравка и подизања Србије из пепела. Из судбине нашег Момчила, као и судбине хиљада других, ми морамо извући поуке, јер они који су починили злочин над Момчиловом породицом тај злочин су поновили над српским народом и 1941. и 1995. и питање је да им се укаже прилика да ли би то опет учинили. Лозница се свом Момчилу, одужила, у Лозници има споменик, своју улицу, касарна славне српске војске носи његово име, а Град ће ове године направити још један искорак. Родна кућа Момчила Гаврића, која је обновљена, биће уврштена у туристичку понуду града. Извлачићемо поуке из прошлости, осветљавати те чињенице, јер само тако можемо градити лепшу будућност за наше потомке – казао је и поновио да је важно неговати културу сећања.
Фото: В. Митрић
Ко је био Момчило Гаврић
Момчило Гаврић, из места Трбушница, поред Лознице, рођен 1. мај 1906. године био је поднаредник Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата.
Био је учесник Солунског фронта где је и рањен.
После Церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара, а војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унапредио у чин поднаредника.
Преминуо је у 87. години, 1993. у Београду.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Момчило је рођен 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић. У почетку Првог светског рата имао је пуних осам година.
Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије, позната и као „Вражја дивизија“, су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили.
Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу.
- Кад је наишла аустроугарска војска и прешла преко Дрине, Дринска дивизија је била у Лозници и борила се докле год је могла, док није почело повлачење. Мој отац је чуо ту пуцњави и каже ми: "Момчило, иди код мога брата", његовог рођеног брата, мога стрица, "и замоли га да нам да кола или два вочића или јунца да можемо да потрпамо вас малу децу и нешто хране" - говорио је Момчило 1987. године, када је открио како је уопште дошло до тога да се придружи српској војсци.
- И док сам се ја вратио аустроугарска војска је стигла до мога села, до наше куће. Шта су дотле урадили, не знам али ту сам видео у свом дворишту, ту су направили један покољ, један масакр. Тако да су ми убили седморо браће и сестара и оца и мајку. Кад сам видео ону крв, пуно двориште крви, поклани сви, побијени, ја нисам смео ни једне речи да проговорим.
Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића.
Питали су ме војници: "Шта ћеш ти, бато, овде?". Ја сам плачући казао: "Швабе су ми убиле оца и мајку и седморо браће и сестра. И дошао сам овде да тражим неки топ да побијем ону швапску жгадију". На то су они мене одвели код мајора Стевана Туцовића, који је био командант 6. артиљеријског пука Дринске дивизије.
Он каже: "Синко, не можемо ми теби дати топ. Топ је једно велико оружје које се не може носити у руци или џепу. Него, даћемо ти бомбе и то ћемо ти дати једног Ужичанина који ће отићи да ти освети твоју фамилију".
Фото: Википедија/Јавно власништво
Онда ми је изнео једну малу крушкицу, можда је била пола килограма тешка. И каже ево то ћемо да бацимо за ту жгадију швапску.
Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима.
Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу.
После рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду.
Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности. Ухапсили су га официри Југословенске краљевске војске, иначе бивши аустријски официри, јер му нису веровали на реч да је провео четири године ратујући и да је носилац Албанске споменице.
Фото: Википедија/Јавно власништво
За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани.
Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза с албанским председником Енвером Хоџом, Момчила је хапсила и ОЗНА, због његовог јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.
По најмлађем савезничком војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић.
Преминуо је у Београду, 28. априлa 1993. године.
Фото: Википедија/Јавно власништво
- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије - рекао је својевремено за "Политику" историчар у овом музеју Горан Вилић.
Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.
БОНУС ВИДЕО:
