Убиство ајатолаха Алија Хаменеија првог дана рата и устоличење његовог наводно тешко рањеног сина Моџтабе Хаменеија означили су нагли прекид с прошлошћу, уводећи нови поредак којим доминирају заповедници Исламске револуционарне гарде (ИРГЦ). 

Иако је Исламска Република од 1979. године функционисала око врховног вође с апсолутним ауторитетом, Моџтаба Хаменеи данас је првенствено фигура која потврђује одлуке институција, а не неко тко издаје наређења, наводи Ројтерс.

Моџтаба, наводно тешко рањен и унакажен у почетним нападима, не појављује се у јавности и комуницира искључиво преко посредника или аудиовеза. Његова улога је сада легитимација исхода постигнутих консензусом унутар Врховног већа националне безбедности (СНСЦ).

Фото: Middle East Images/ABACA/Abaca Press/Profimedia

 

Ратни притисак концентрисао је моћ у уски, тврди круг унутар СНСЦ-а, канцеларије врховног вође и Револуционарне гарде, која сада доминира војном стратегијом и кључним политичким одлукама. Аналитичари истичу како се догодио историјски заокрет с „божанске моћи“ верских лидера на „тврду моћ“ безбедносних служби.

С обзиром на то да је верски врх ослабљен, унутар система тренутно не постоји актер с довољно снаге или легитимитета за супротстављање генералима, објавио је Ројтерс.

Овај нови поредак доноси и промену приоритета у унутрашњој политици земље. Вођена револуционарним исламизмом и погледом на свет који безбедност ставља на прво место, Гарда своју мисију види у очувању режима под сваку цену. То подразумева ригидну, централизовану контролу и још снажнију домаћу репресију, уз истовремено одбијање било каквог попуштања под западним притиском, посебно када је реч о нуклеарном програму.

AY-COLLECTION/SIPA / Shutterstock Editorial / Profimedia

 

Таква констелација снага довела је до знатног успоравања процеса одлучивања. Пакистански посредници у мировним преговорима наводе како Техерану понекад требају два до три дана за одговор на предлоге јер унутар система више нема „врховног судије“.

Фото: Dirgantara/Alamy/Profimedia

Абас Аракчи

Док су министар спољних послова Абас Аракчи и председник парламента Мухамед Багер Калибаф дипломатска лица преговора, кључни оперативац на терену је командант ИРГЦ-а Ахмад Вахиди, који се наметнуо као средишња фигура система, објавио је Ројтерс.

Фото: Sha Dati/Xinhua News/Profimedia

Мухамед Багер Калибаф

 

Ахмад Вахиди - биографија

Од 1. марта 2026. године, Вахиди обавља функцију главнокомандујућег Корпуса чувара исламске револуције (ИРГЦ). Претходно је служио као заменик команданта ИРГЦ-а од децембра 2025. до смрти Мохамада Пакпура у рату у Ирану 2026. године. Вахиди је такође био министар унутрашњих послова од 2021. до 2024. године, а тренутно је члан Савета за сврсисходност.

Он важи за „тврдолинијаша“ режима. Јавно је упозоравао иранске жене да ће снаге безбедности кажњавати оне које крше правила о ношењу хиџаба.

Вахиди се придружио Корпусу чувара исламске револуције (ИРГЦ) одмах након револуције 1979. године. Већ 1981. године именован је за заменика тадашњег команданта ИРГЦ-а, Мохсена Резаија, задуженог за обавештајне послове. Исте године постао је командант базе Балал.

Године 1983. приступа Кудс снагама, елитној јединици ИРГЦ-а за специјалне операције у иностранству, неконвенционално ратовање и обавештајни рад. Вахиди је предводио ове снаге у периоду од 1988. до 1997. године. Носи чин бригадног генерала.

Фото: Dirgantara/Alamy/Profimedia

Ахмад Вахиди

Војна и политичка каријера

- Кудс снаге (1988): Именован је за команданта елитне јединице за специјалне операције у иностранству, познате као Кудс снаге, која је специјализована за неконвенционално ратовање и војно-обавештајне операције.

- Министарство одбране (2009–2013): Служио је као министар одбране у влади Махмуда Ахмадинежада.

  • Заменик министра (2005–2009): Служио је као заменик министра одбране Мостафе Мохамад-Наџара.

  • Министар одбране (2009–2013): Председник Махмуд Ахмадинежад именовао га је за министра одбране 2009. године, што је скупштина потврдила са 79,3% гласова. На овој функцији га је 2013. наследио Хосеин Деган.

  • Регионална стратегија: Као министар одбране, Вахиди је истицао јачање војске Либана као један од кључних стратешких циљева Ирана.

Био је председник Врховног универзитета националне одбране (2016–2021).

Према наводима Мохамада Алија Шабанија из листа Amwaj, Вахиди се сматра знатно радикалнијим и „тврђим” командантом ИРГЦ-а у поређењу са својим претходницима, Мохамадом Пакпуром и Хосеином Саламијем, пренела је Ал Џазира.

Британски The Daily Telegraph наводи да је Вахиди био део одабране групе која је 1980-их пратила врховног вођу Алија Хамнеија у Северну Кореју ради набавке ракетне и нуклеарне технологије.

Од јуна 2010. налази се на „црној листи” САД због улоге у ширењу оружја за масовно уништење, чиме му је онемогућен приступ америчком финансијском систему.

Током протеста 2022. године, Вахиди је оштро критиковао демонстранте, оптужујући их да су инструменти САД, европских земаља и антиреволуционарних група. Као тадашњи министар унутрашњих послова, имао је надзор над свим снагама реда, због чега га је америчка влада санкционисала за тешка кршења људских права током сузбијања демонстрација.

Институције попут Фондације за одбрану демократија наводе да је Вахидијева каријера обележена напорима усмереним против САД:

  • Бејрут (1983): Повезује се са бомбашким нападом на касарну америчких маринаца.
  • Афера Иран-Контра: Иронично, средином 80-их био је укључен у тајне контакте са Регановом администрацијом око испоруке оружја, преноси Ал Џазира.
  • Хобар куле (1996): Сумњичи се за умешаност у бомбашки напад на комплекс у Саудијској Арабији где су били смештени амерички војници, преноси Гардијан.

Фото: Sobhan Farajvan/Zuma Press/Profimedia

Ахмад Вахиди

Вахиди је кључна фигура и у истрази напада на јеврејски центар у Буенос Ајресу (1994), у којем је убијено 85 људи:

  • Црвена потерница: Интерпол је за њим расписао црвену потерницу 2007. године на захтев Аргентине, пренео је Фокс њуз.
  • Дипломатски инциденти: Његово именовање за министра одбране (2009) и министра унутрашњих послова (2021) изазвало је оштре осуде Аргентине. Године 2011, Боливија се званично извинила Аргентини због Вахидијеве посете и хитно га депортовала из земље.
  • Случај Нисман: Аргентински тужилац Алберто Нисман пронађен је мртав 2015. године, дан пре него што је требало да сведочи о завери тадашње аргентинске владе са Ираном како би се повукле потернице против Вахидија и осталих оптужених у замену за нафту и жито, преноси Би-Би-Си.

Упркос девет недеља снажног војног и економског притиска, систем не показује знакове пуцања или капитулације.

Политички избор у Техерану више није онај између умерене и тврде линије, већ наводно искључиво између тврде и екстремно тврде струје.

Фото: Nahal Farzaneh/UPI/Profimedia

 

Стратешки консензус који предводи Гарда јасан је: избећи сукоб пуних размера, очувати полуге утицаја попут контроле над Ормуским мореузом, и из сукоба изаћи политички и војно јачи.

Чврста кохезија врха власти сугерише да безбедносне службе више не извршавају рат, већ га у потпуности воде.

Фото: Mohd Izzuan Roslan/Alamy/Profimedia

 

БОНУС ВИДЕО: