Сигмунд Фројд наглашава да љубав у детињству поставља темеље за успешан живот.

То је оно тихо, готово невидљиво тло на којем израстају судбине, карактери, страхови и победе. Управо ту, на самом почетку пута, како је тврдио Сигмунд Фројд, полаже се не само образац понашања, већ и човеков осећај сопства у овом свету. Реч је наравно о детињству.

Фројд, отац психоанализе, истраживао је несвсно, али је и опрезно одшкринуо врата света у којем се формира личност и открио једноставну, али у својој очигледности застрашујућу ствар: мајчинска љубав је темељ на којем почива читав каснији живот човека.

Сигмунд је био човек другог времена које је признавало одређену искључивост и норму. Тако није уврстио и могућност да нека деца одрастају и без мајки, али оно што је суштина, јесте да је нежност и љубав једне особе која се стара о детету веома битна.

Детињство као полазна тачка

Човек не постаје свој одједном, он се слаже као мозаик од погледа, интонација, додира и случајних речи изговорених у детињству. Гради се из атмосфере дома у којем се или слободно дише, или се стално мора грчити, прилагођавати и погађати расположење одраслих.

Због тога родитељска љубав, разумевање и способност да чују дете нису само важни, већ пресудни. Марија Монтесори, чувени педагог, говорила је:

"Ако дете живи са осећајем сигурности, оно учи да верује. Ако дете често добија одобравање, оно учи да себе цени. Ако је дете окружено пријатељством и осећа се потребним, оно учи како да у овом свету пронађе љубав.“

Ове речи звуче утешно, али крију важну истину да дете не измишља себе само, већ одражава оно што види.

Када љубав замени хладноћа

Постоји и друга страна о којој је теже говорити, јер се тиче стварних судбина у којима је нешто кренуло по злу.

Ако се према детету односимо непријатељски, оно ће научити да удара и вређа друге, мислећи да тако треба.
Ако се често исмева, постаће стидљиво.
Ако се дете често срамоти, оно учи да се осећа кривим.

Најтеже је то што се последице не виде одмах. Оне се разоткривају годинама касније, када одрасла особа одједном почне да се плаши да буде оно што јесте или се брани агресијом, не разумевајући одакле она долази.

Љубав као унутрашњи ослонац

Деца увек носе у свет оно што су једном добила, у унутрашњем стању које постаје њихово основно подешавање. Када је дете прихваћено и подржано, када љубав не мора да заслужи, већ је добија самим тим што постоји, формира се унутрашња дозвола за живот.

Љубави, парадоксално, никада не може бити превише, јер се о дубоком осећају да је са дететом све у реду.

Снага љубави и Фројд

Сигмунд Фројд, чије се методе и данас користе у психоанализи, забележио је:

"Човек који је био неприкосновени љубимац своје мајке, кроз читав живот носи осећај победника и веру у успех, који неретко заиста и доводе до стварног успеха."

У овој фрази има само прецизног запажања да осећај вољености у детињству постаје унутрашњи ресурс који човек носи у одрасло доба. Важно је да дете ту љубав барем једног родитеља осећа кроз пажњу и разговоре у којима га нико не прекида нити обезвређује.

Оно што остаје заувек

Искуство из детињства постаје "унутрашњи дом" у који се човек враћа, а да тога није ни свестан. Не нестаје уопште. Дете које је одрасло у атмосфери топлине способније је да:

  • Верује себи
  • Не плаши се грешака
  • Гради здраве односе
  • Иде напред упркос тешкоћама

У њему постоји мирно знање да ће се изборити. Дете не памти све што сте му говорили, али заувек памти како се поред вас осећало. У томе лежи права снага нежности и љубави, у осећају који оставља унутар човека за цео живот.

(Стил)

БОНУС ВИДЕО: