Лидер Русије пре Путина: Проблем с пићем и бизарни инциденти

Тај избор означио је прекретницу јер је Јељцин тиме добио формалну власт и легитимитет унутар тада још увек јединственог Совјетског Савеза. Био је то тренутак у којем је Русија, као највећа совјетска република, почела политички да артикулише сопствене интересе, одвојено од централне совјетске власти у Москви.

Јељцин је као председник Врховног совјета постао де факто вођа Русије и све отворенији противник политике Михаила Горбачова, тадашњег председника СССР-а. Његов избор значио је јачање руског суверенитета унутар Савеза и отварање простора за реформске, тржишно оријентисане политике. У следећим месецима, Јељцин је користио ту позицију како би промовисао већу аутономију Русије и постепено поткопавао ауторитет централне совјетске власти.

Ова функција послужила му је као политичка одскочна даска — већ следеће године, у јуну 1991., Јељцин је изабран за првог председника Руске Федерације на непосредним изборима. Без избора 29. маја 1990., тај би успон био тешко замислив.

Тај дан зато означава почетак краја Совјетског Савеза и почетак Јељцинове доминације у постсовјетској руској политици.

Фото: Igor Mikhalev/Sputnik/Profimedia

Ко је био Борис Јељцин

Борис Николајевич Јељцин (1. фебруар 1931. - 23. април 2007.) био је руски политичар који је био први председник Руске Федерације од 1991. до 1999. године. Његов мандат обележиле су значајне политичке и економске реформе, али и бројне контроверзе те лична борба с алкохолизмом.

Рођен у селу Бутки, у Свердловској области, Јељцин је 1955. дипломирао на Уралском политехничком институту као инжењер грађевине. Придружио се Комунистичкој партији Совјетског Савеза (КПСС) 1961. године, постепено напредујући у партијским редовима. Године 1976. постао је први секретар Обласног комитета у Свердловску, где је стекао репутацију одлучног и енергичног лидера.

Долазак у Москву и сукоб с Горбачовом

Године 1985., под вођством Михаила Горбачова, Јељцин је позван у Москву како би преузео дужност првог секретара Московског градског комитета КПСС-а.

Фото: Википедија/Јавно власништво

Залагао се за радикалне реформе и критиковао спори темпо промена, што је довело до сукоба с Горбачовом. Због неслагања с партијским врхом је 1987. године смењен с дужности и искључен из Политбироа.

Упркос политичким невољама Јељцин је задржао популарност међу грађанима. Године 1990. изабран је за председника Врховног совјета Руске СФСР, а 1991. постао је први директно изабрани председник Руске Федерације.

Током августовског пуча 1991. године Јељцин је одиграо кључну улогу у сузбијању покушаја државног удара, учврстивши своју позицију лидера реформистичких снага.

 

 

Контроверзе током председничког мандата

Јељцинов мандат обележиле су бројне контроверзе. Његове економске реформе, познате као "шок-терапија", довеле су до наглог преласка на тржишну економију, што је резултирало хиперинфлацијом, падом животног стандарда и порастом незапослености. Приватизација државних предузећа често је била нетранспарентна, што је омогућило стварање нове класе олигарха.

Године 1993. дошло је до сукоба између Јељцина и руског парламента, који је кулминирао уставном кризом. Након што је парламент одбио његове реформе, Јељцин је распустио Врховни совјет, што је довело до оружаних сукоба у Москви. У коначници је војска подржала Јељцина, а криза је завршила насилним гушењем отпора у парламенту.

Током Јељциновог мандата Русија је водила и Први чеченски рат (1994-1996), који је резултирао великим губицима на обе стране и критиком међународне заједнице због кршења људских права.

Фото: akg-images/akg-images/Profimedia

Борба с алкохолизмом

Јељцинова склоност алкохолу била је јавна тајна и често је доводила до непријатних ситуација. Један од најпознатијих инцидената догодио се током посете Вашингтону 1995. године, када је Јељцин, наводно под утицајем алкохола, виђен како у доњем вешу покушава да заустави такси испред Беле куће, желећи да наручи пицу. Овај и слични инциденти нарушили су његову репутацију и поставили питања о његовој способности за вођење државе.

Фото: Valerio Rosati/Panthermedia/Profimedia

Иако су медији повремено извештавали о том инциденту, широј јавности он је постао познат тек 2009. године, када је Тејлор Бранч објавио своју књигу The Clinton Tapes, засновану на интервјуима с председником.

- Агенти Тајне службе пронашли су Јељцина усред ноћи на Пенсилванија Авенији, потпуно пијаног и одевеног само у доњи веш, како виче да му треба такси - написао је Бранч.

- Јељцин је неразговетно говорио и гласно расправљао са збуњеним агентима. Одбијао је да се врати у Блер Хаус, где је био смештен, јер је инсистирао да му треба такси како би отишао по пицу.

Када је Бранч упитао Клинтона како се ситуација завршила, председник је слегнуо раменима и рекао: "Па, добио је своју пицу."

Фото: Википедија/Јавно власништво

Ипак, Клинтон се присетио да је Јељцин и следеће ноћи покушао нешто слично.

- Измичући обезбеђењу, спустио се задњим степеницама у подрум Блер Хауса, где га је чувар зграде заменио за пијаног уљеза - навео је Бранч.

- Јељцин је био у краткотрајној опасности док руски и амерички агенти нису разјаснили ситуацију.

Клинтон је закључио да је тај инцидент, иако се одиграо унутар Блер Хауса, представљао још већу безбедносну претњу него Јељцинова ноћна потрага за пицом.

Фото: Википедија/Јавно власништво

Оставка и каснији живот

Што се тиче афера, Јељцинова администрација била је оптуживана за масовну корупцију, посебно током процеса приватизације. Олигарси су захваљујући његовим економским реформама стекли огромно богатство, док је већина становништва осиромашила.

Осим тога, Јељцин је био оптуживан за злоупотребу власти, посебно током уставне кризе 1993. године, када је војска искоришћена за насилно гушење опозиције у парламенту.

Крај његовог мандата обележила је афера повезана с наводним прањем новца кроз Bank of New York, у којој су његови блиски сарадници били осумњичени за финансијске малверзације. Иако Јељцин никада није био формално оптужен, његове афере и слабости оставиле су дубок траг на његовом политичком наслеђу.

Оставка Бориса Јељцина

Дана 31. децембра 1999. године Борис Јељцин изненада је поднео оставку на дужност председника Русије.

 

 

У свом обраћању нацији Јељцин се извинио за грешке које су почињене током његове владавине и изразио уверење да је време да нова генерација политичара преузме вођење земље. Одлуку је донео у тренутку када је његов рејтинг био на историјски ниским нивоима, а Русија се суочавала с озбиљним унутрашњим проблемима, укључујући рат у Чеченији.

Јељцинова оставка била је такође део шире стратегије осигуравања имунитета од могућих кривичних гоњења. Као део договора Јељцин је именовао Владимира Путина, дотадашњег премијера, за вршиоца дужности председника Русије, осигуравши његову политичку будућност.

Фото: ITAR-TASS/AFP/Profimedia

Владимир Путин као наследник

Владимир Путин, бивши агент КГБ-а и директор ФСБ-а, постао је вршилац дужности председника одмах након Јељцинове оставке. Убрзо је постао популаран захваљујући свом одлучном стилу вођења и обећању стабилности.

На председничким изборима у марту 2000. године Путин је убедљиво победио, чиме је започела нова ера у руској политици. Његова владавина дефинисана је консолидацијом власти, економском стабилизацијом и све већим удаљавањем од демократских стандарда.

Фото: Kristina Kormilitsyna/Sputnik/Profimedia

Јељцинова оставка означила је крај хаотичног периода у руској историји и почетак Путинове ере, која ће у наредним деценијама обликовати модерну Русију, али и Европу.

БОНУС ВИДЕО: