Овако је својевремено о себи говорио Кнут Фловик Тхоресен за сајт Српска историја.
- Зовем се Кнут Фловик Торесен (Knut Flovik Thoresen), рођен сам у Норвешкој, у норвешкој породици изван малог града Нарвика на северу земље 1971. године. Током Другог светског рата на овим просторима су се водиле тешке борбе. У Бајсфјорду, недалеко од мог места рођења, постојао је и логор за српске затворенике. У детињству сам слушао приче о страдању српских затвореника и то је на мене оставило неизбрисив траг - испричао је.
Постао је официр норвешке војске где је радио од 1990. године.
- Да ћу завршити као норвешки официр на Балкану било је потпуно незамисливо када сам изабрао каријеру. Године 2002. крстио сам се у српској цркви у Скугрићу код Модриче у Републици Српској, исте године када сам се венчао и оженио Српкињу. Заједно имамо двоје деце, норвешко-српске која су такође крштена у Скугрићу - навео је и додао:
Фото: Јутјуб принтскрин/ RTV KIM
- За мене је било исправно да се крстим и постанем православац и видим да је веома важно да се придржавам традиције и у Норвешкој, као што је слављење славе а које породица слави Св. Стефана 9. јануара.
Први пут је са норвешком војском на Косову и Метохији био 2001. године, када је, како каже, брзо схватио да Србе прогони албанска већина.
- У лето 2003. поново сам добио распоред на Косову и Метохији, овога пута у норвешком батаљону задуженом као интервентни батаљон снага Кфора. Овде сам служио као дежурни на командном месту батаљона - навео је.
У пролеће 2004. појавили су се сигнали да ће ситуација ескалирати, било је готово застрашујуће.
- Пријављено је неколико мањих инцидената, укључујући неке албанске лидере који су планирали нереде да протерају српско становништво са Косова и Метохије. Такође је објављено да су Албанци организовали и изнајмили аутобусе како би могли да превезу веће масе. Тако се почетком марта међу албанским становништвом проширила лажна прича да су Срби јурили албанску децу у реци код Митровице и да се троје њих удавило. 15-16. марта, примили смо неколико извештаја о нападима на Србе, али изгледа да је управа Кфора изабрала да не види везу ових догађаја - испричао је.
Широм Космета су нападане српске цркве и села, чинило се да је учествовало целокупно албанско становништво, а погроми су изгледали добро планирани и организовани.
- Радио сам ноћну смену у оперативном центру и целе ноћи смо добијали извештаје да су куће запаљене и да је више људи спремно са бензином и запаљивим бомбама. Јавио сам штабу Кфора шта су наши људи који су били тамо приметили. Ујутро сам завршио смену и отишао у кревет. Недуго затим, пробудио ме је војник који је рекао да морам да дођем, Албанци нападају. Вратио сам се у центар за опсервацију. Овде нам је наређено да кренемо на раскрсницу јужно пре Приштине да спречимо Албанце да униште остатак Чаглавице и да се спустимо ка Грачаници да заштитимо народ - испричао је Кнут и додао:
- Ја сам као оперативни официр заједно са командантом, био на позицији. Једна чета се прво шаље у Грачаницу, друга у Чаглавицу. На путу нас је напала маса и добили смо првог повређеног норвешког војника и четири возила која су оштећена. Када је прва норвешка чета стигла у Чаглавицу, неколико кућа је већ било запаљено. Командир чете наређује војницима да изађу у низ штитова да зауставе Албанце. Било је нешто више од 100 војника против неколико хиљада Албанаца.
Док се ситуација у Грачаници донекле смирује, све више Албанаца излази на Чаглавицу...
Фото: Јутјуб принтскрин/ RTV KIM
- Војници који се налазе у Грачаници стога добијају наређење да крену у Чаглавицу и да тамо зауставе Албанце. Албанци су на норвешке војнике бацали каменице, молотовљеве коктеле, а у неким случајевима користили су и оружје.
Контактирао је немачког генерала и тражио јасна наређења.
- Тражио сам да знам да ли можемо свим средствима да зауставимо Албанце, чинило се да је тешко добити одговор. Поново сам контактирао и захтевао јасан налог. Након неког времена, Албанци ипак ће бити заустављени на Чаглавици. Сећам се да сам био врло задовољан што можемо нешто да урадимо и да су Норвежани ти који су зауставили Албанце овде. Већ смо добили извештаје да су Албанци напали неколико наших светих цркава, а да нису интервенисале УН или Кфор - присетио се Кнут и додао:
- Као Православни хришћанин, направио сам избор, нисам могао ово да прихватим и одлучио сам да учиним све што могу да одбраним Грачаницу. Чак сам само желео да што пре изађем у Чаглавицу да будем ближе месту где се то догодило. Као верник Српске православне цркве, одлазио сам у манастир Грачаницу на богослужење, паљење свећа и молитву. За мене је манастир најсветије место на коме сам икада био. Не делим ово размишљање ни са ким од мојих колега, али за мене је осећај а као норвешки официр могу да одбраним нешто од онога што највише ценим и ако треба и да умрем. Многе моје колеге су биле јако уморне, сећам се да сам био миран и концентрисан, одлучио сам да у Чаглавици останем и да ћу одбранити Грачаницу, урадићу бар оно мало што је у мојој моћи.
Командним колима су некако стигли до Чаглавице.
- Све је било веома хаотично, дим из запаљених кућа и остало, сузавац. Морао сам да ставим гас-маску, сећам се да ми се грло знојило. Позиционирали смо се недалеко иза црте, за командата је било битно да буде далеко испред. Имали смо много рањених, сећам се да су покупљени с леђа, неки са повредама главе које су крвариле. Мислим да смо имали око 20-25 повређених, али веома ограничена медицинска средства, а само један лекар који је послат са повређеним пацијентом, било је повређених и из неколико других нација. Мој пријатељ и колега официр био је упуцан у колено. Албанци су гурали децу испред себе како би спречили норвешке војнике да пуцају на њих. Камење и оружје Албанци су превезли колима Хитне помоћи из приштинске болнице. У ноћи 18. марта ствари су се смириле. Око 400 норвешких војника зауставило је 10.000 Албанаца за скоро 10 сати. Грачаница је спасена. Осећао сам да сам уморан након скоро 50 сати активности без сна. Забележио сам статус да бих добио преглед и изгледало је отприлике овако:
Албанци су пуцали на нас, бацали гвоздене шипке, камење и гранате. У једном случају, ручна бомба је бачена одмах иза транспортера. На срећу, нико није повређен. Још једна граната се откотрљала између ногу неких норвешких војника, а да није експлодирала. Наше војнике су покушали да запале бензином и пуцано је на њих. Два норвешка возила су гранатирана. Изгорео је транспортер. Повређено је 40 полицајаца Кфора и УН, од којих 20 норвежана - испричао је.
Ујутру 18. марта вратили су се у Лебане.
- Недуго затим, изашао сам са још неким официрима да добијем статус са терена, заједно смо обилазили српска села. Неке куће су биле напуштене, запаљене, неки Албанци су се забављали убијањем домаћих животиња као што су пси и свиње. Прошли смо поред једног од наших кампова где је неколико Срба потражило уточиште. Посебно се сећам да је неколико деце било трауматизовано.
Био је, каже, веома уморан, али срећан.
- Захваљивао сам Богу што је Грачаница спасена и био поносан што сам норвешки официр. У недељама које су уследиле поново сам могао да запалим свеће у светом манастиру који ми је толико значио.
(Курир/ Српска историја/ Корени.рс/ Шајкача)