Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Темељ овог обичаја налази се у хришћанству и везан је за Велики петак, најтужнији дан у години, када се верници сећају Христовог страдања и распећа. Тог дана Црква прописује најстрожи пост, уздржавање од било каквог весеља и послова. У духу опште жалости, у кућама се није палила ватра, није се кувало, а црквена звона су ћутала све до Васкрса.
Ова заповест о мировању и туговању из црквеног се прелила и у народни живот, обухватајући готово све кућне послове. Прање веша, усисавање, а самим тим и лична хигијена попут прања косе, сматрали су се непримереним радњама које нарушавају светост и тежину овог дана. Временом, симболика и строгоћа Великог петка прошириле су се на сваки петак у години, који је у народној свести остао дан за пост и уздржавање.
Тако је настало и специфично веровање да прање косе петком доноси главобољу, али и да ће коса онога ко то чини брже оседети. "Петком не пуштам машину без обзира што није црвено слово", или "На овај дан не усисавам и не користим иглу", само су неке од реченица које се и данас могу чути, нарочито у сеоским срединама. Поред косе, веровало се да се петком не треба ни купати, сећи нокте или бријати.
Фото: Профимедиа/ Alliance / Alamy
Овај обичај је део ширег корпуса правила понашања за петак, који се сматрао даном када се послови завршавају, а нови не започињу. Поштовала су се и друга неписана правила: није се позајмљивао новац, а у источној Србији се и данас верује да се петком ништа не даје из куће, нарочито млеко, сир или вуна, како вукови не би напали стоку.
Интересантно је да, упркос чврстом уверењу да прање косе петком доноси несрећу, постоји и потпуно супротан обичај везан баш за Велики петак. Према њему, онај ко опере косу баш на овај дан, биће поштеђен главобоље током целе наредне године. Оваква двојака и наизглед контрадикторна тумачења нису реткост у народној традицији, јер указују на слојевитост веровања и њихову прилагодљивост локалним обичајима и потребама. Овај чин се тумачи као вид ритуалног прочишћења и ослобађања од болести уочи највећег хришћанског празника.
Вучја уста и пагански корени
Ипак, прича о забрани прања косе петком има и дубљи, прехтришћански корен. Етнолози указују да је петак у старословенској митологији био посвећен богињи Мокош, заштитници жена, плодности и женских послова, попут предења и ткања. Као њен свети дан, петак је био време када су жене обавезно одмарале од тешког рада.
Са доласком хришћанства, функције богиње Мокош пренете су на Свету Петку, али је табу на женске послове остао. Ипак, старији слој веровања повезује ову забрану са страхом од вукова, који је био дубоко уткан у живот сточарских заједница. Антрополошка истраживања, попут студије Питера Пласа о симболици "вучјих уста", показују да су дани сматрани "граничним" и опасним, попут среде и петка, били подложни посебним забранама чији је циљ био да се вучје чељусти симболички држе затвореним.
Paha_L, Panther Media Global / Alamy / Profimedia
У том симболичком систему, употреба оштрих и зупчастих предмета - ножева, маказа, бритви, али и чешљева - била је строго забрањена. Веровало се да ови предмети подсећају на вучје зубе и да њихово коришћење може метафорички "отворити" уста звери и призвати напад на стоку и људе. Забрана чешљања, шишања и бријања директно проистиче из овог страха, а прање косе, као активност која често укључује и чешљање, постало је њен нераскидиви део. На тај начин, оно што је некада био магијски чин заштите од дивљих звери, временом је добило ново, хришћанско тумачење.
Задржало се до данашњих дана
Кроз векове, ова два тока веровања - хришћански и пагански - слила су се у јединствен обичај који се поштује и данас, иако су многи заборавили његово изворно значење. И данас, у неким деловима Србије, попут Војводине, жене не перу косу на дан Свете Петке, 27. октобра, како им светица "не би узела лепоту".
Фото: СПЦ, Милена Анђела
Иако је у градским срединама ово веровање готово ишчезло и сматра се празноверјем, у многим руралним подручјима старије генерације га се и даље придржавају. Оно представља важан део нематеријалног културног наслеђа Србије, сведочећи о сложеном преплитању вере, митологије и свакодневног живота који је обликовао културу и менталитет народа кроз векове. Управо та бројна народна веровања и обичаји на Велики петак чине богатство традиције која се, упркос модернизацији, и даље чува.
