Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Temelj ovog običaja nalazi se u hrišćanstvu i vezan je za Veliki petak, najtužniji dan u godini, kada se vernici sećaju Hristovog stradanja i raspeća. Tog dana Crkva propisuje najstroži post, uzdržavanje od bilo kakvog veselja i poslova. U duhu opšte žalosti, u kućama se nije palila vatra, nije se kuvalo, a crkvena zvona su ćutala sve do Vaskrsa.
Ova zapovest o mirovanju i tugovanju iz crkvenog se prelila i u narodni život, obuhvatajući gotovo sve kućne poslove. Pranje veša, usisavanje, a samim tim i lična higijena poput pranja kose, smatrali su se neprimerenim radnjama koje narušavaju svetost i težinu ovog dana. Vremenom, simbolika i strogoća Velikog petka proširile su se na svaki petak u godini, koji je u narodnoj svesti ostao dan za post i uzdržavanje.
Tako je nastalo i specifično verovanje da pranje kose petkom donosi glavobolju, ali i da će kosa onoga ko to čini brže osedeti. "Petkom ne puštam mašinu bez obzira što nije crveno slovo", ili "Na ovaj dan ne usisavam i ne koristim iglu", samo su neke od rečenica koje se i danas mogu čuti, naročito u seoskim sredinama. Pored kose, verovalo se da se petkom ne treba ni kupati, seći nokte ili brijati.
Foto: Profimedia/ Alliance / Alamy
Ovaj običaj je deo šireg korpusa pravila ponašanja za petak, koji se smatrao danom kada se poslovi završavaju, a novi ne započinju. Poštovala su se i druga nepisana pravila: nije se pozajmljivao novac, a u istočnoj Srbiji se i danas veruje da se petkom ništa ne daje iz kuće, naročito mleko, sir ili vuna, kako vukovi ne bi napali stoku.
Interesantno je da, uprkos čvrstom uverenju da pranje kose petkom donosi nesreću, postoji i potpuno suprotan običaj vezan baš za Veliki petak. Prema njemu, onaj ko opere kosu baš na ovaj dan, biće pošteđen glavobolje tokom cele naredne godine. Ovakva dvojaka i naizgled kontradiktorna tumačenja nisu retkost u narodnoj tradiciji, jer ukazuju na slojevitost verovanja i njihovu prilagodljivost lokalnim običajima i potrebama. Ovaj čin se tumači kao vid ritualnog pročišćenja i oslobađanja od bolesti uoči najvećeg hrišćanskog praznika.
Vučja usta i paganski koreni
Ipak, priča o zabrani pranja kose petkom ima i dublji, prehtrišćanski koren. Etnolozi ukazuju da je petak u staroslovenskoj mitologiji bio posvećen boginji Mokoš, zaštitnici žena, plodnosti i ženskih poslova, poput predenja i tkanja. Kao njen sveti dan, petak je bio vreme kada su žene obavezno odmarale od teškog rada.
Sa dolaskom hrišćanstva, funkcije boginje Mokoš prenete su na Svetu Petku, ali je tabu na ženske poslove ostao. Ipak, stariji sloj verovanja povezuje ovu zabranu sa strahom od vukova, koji je bio duboko utkan u život stočarskih zajednica. Antropološka istraživanja, poput studije Pitera Plasa o simbolici "vučjih usta", pokazuju da su dani smatrani "graničnim" i opasnim, poput srede i petka, bili podložni posebnim zabranama čiji je cilj bio da se vučje čeljusti simbolički drže zatvorenim.
Paha_L, Panther Media Global / Alamy / Profimedia
U tom simboličkom sistemu, upotreba oštrih i zupčastih predmeta - noževa, makaza, britvi, ali i češljeva - bila je strogo zabranjena. Verovalo se da ovi predmeti podsećaju na vučje zube i da njihovo korišćenje može metaforički "otvoriti" usta zveri i prizvati napad na stoku i ljude. Zabrana češljanja, šišanja i brijanja direktno proističe iz ovog straha, a pranje kose, kao aktivnost koja često uključuje i češljanje, postalo je njen neraskidivi deo. Na taj način, ono što je nekada bio magijski čin zaštite od divljih zveri, vremenom je dobilo novo, hrišćansko tumačenje.
Zadržalo se do današnjih dana
Kroz vekove, ova dva toka verovanja - hrišćanski i paganski - slila su se u jedinstven običaj koji se poštuje i danas, iako su mnogi zaboravili njegovo izvorno značenje. I danas, u nekim delovima Srbije, poput Vojvodine, žene ne peru kosu na dan Svete Petke, 27. oktobra, kako im svetica "ne bi uzela lepotu".
Foto: SPC, Milena Anđela
Iako je u gradskim sredinama ovo verovanje gotovo iščezlo i smatra se praznoverjem, u mnogim ruralnim područjima starije generacije ga se i dalje pridržavaju. Ono predstavlja važan deo nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, svedočeći o složenom preplitanju vere, mitologije i svakodnevnog života koji je oblikovao kulturu i mentalitet naroda kroz vekove. Upravo ta brojna narodna verovanja i običaji na Veliki petak čine bogatstvo tradicije koja se, uprkos modernizaciji, i dalje čuva.
