Српкиња са троје деце бежала од пожара, ноћ провели на поду

 У хаосу и паници морала је да се евакуише са супругом и троје деце, а тешку, бесану ноћ провели су на поду једног хотела. Њихово летовање из снова у трену се претворило у ноћну мору.

Своју причу објавила је у Фејсбук групи "Грчка инфо". У потресној објави описала је како су за свега неколико минута спаковали најосновније ствари и како су им у најтежем тренутку помогли људи које до тада уопште нису познавали.

Фото: принтскрин Твитер/valdisjansonsn

- Гледаш са терасе црне облаке дима и у једном тренутку схватиш да немаш времена ни да размишљаш. Паковање за пет минута. Супруг, ја и троје деце. Брзо у ауто. А онда схватимо да је породица која је била смештена са нама дошла аутобусом. Како ће они? Где ће они? 'Ма људи, хајдете са нама' - пише Маја.

Нико, како описује, није знао где иде нити шта се дешава, а онда их се сачекала колона возила, а у колима четворо деце.

- Излазимо из дворишта смештаја, може само лево. Колона аутомобила дуга неколико километара. Нико не зна где иде, нико не зна шта се дешава. Ма само да се спасемо живи и здрави. Четворо деце у колима. Вози. Где сви, ту и ми - додаје.

 

 

Стигли су до места Света Петка, до спа центра где су одлучили да застану и окрепе се, па да "виде шта даље". Све време са њима је и породица коју су повезли и помогли им да се евакуишу.

- Сви у страху. Нема много Срба. Када људи чују да смо евакуисани, неки нуде смештај. Али ми говоримо: "Не, ми ћемо овако заједно." Нас осморо. А ову породицу пре тога уопште нисмо познавали. Ма упознаћемо их! Крећемо даље и враћамо се неких 550 метара, у село Лоутра. Стајемо на паркинг и прво што помислимо – дај да нађемо неки гирос.

Гладни смо, исцрпљени, уморни…

Деца све осећају, али се трудимо да им не покажемо колико смо уплашени.

 

 

Улазимо да узмемо гирос.

- Не може, тек за сат и по.

Ух… дуго нам је да чекамо. Тражимо даље. Нема нигде. Добро. Имамо мало сланине, кулена, шунке… Купујемо хлеб, сир и чајну за малишане и сви заједно седамо поред нашег аута и једемо. Добро… А сада? План је да се мало прошетамо и пронађемо смештај макар за једну ноћ", пише она у својој објави.

У међувремену, каже, контактирали су их и људи из агенције да их обавесте да је све под контролом, али, ипак одлучују да остану ту где јесу.

- Не. Ноћас остајемо овде. Па макар сви спавали у колима. Спаваћемо на смену. Седамо у један кафић да попијемо сок. Деца од осам и пет година су већ толико исцрпљена да су заспала на столицама. Питамо газду да ли можемо да останемо у башти док деца спавају. Прво каже не и шаље нас поред мора, на лежаљке.

 

 

- Ало, човече, биће им хладно… - Ипак нам дозволи да останемо. Донесе нам десетак пешкира да их покријемо. И то је то. Спаваћемо на смену. Шта сад…Мушкарци одлазе да препаркирају ауто поред неких људи из Београда, али нису мирни. Крећу да траже смештај. Нигде ништа. Све је пуно" пише она.

Коначно долазе до једног хотела и ту креће оно чему се нису надали. Потез радника им је вратио веру у људе.

- Ушли су у Хотел Лоутра Бич. Питају да ли имају смештај. Немају. Али човек каже да могу да нас сместе у ходник хотела, где имају фотеље и мале софе, само да деца могу мало да одспавају.

- Може! - Човече… свака ти част. Каква си ти легенда од човека. Капа до пода!

Сместимо се. Деца спавају. Мој супруг спава на поду, јер мора да се одмори – сутра нас опет он вози даље. Комшија Дејан и ја целу ноћ нисмо спавали. Стално смо дежурали. У седам ујутру долазе радници хотела, пожеле нам добро јутро и кажу:"Менаџер хотела је рекао да останете, попијете кафу и да сви доручкујете, па онда кренете даље"

- Да ли сте сигурни? Да сви осморо доручкујемо и да не платимо?

- Да. Људи, окрепите се, па крените даље. Ако вам опет нешто затреба, слободно дођите.

У том тренутку схватиш да у најтежим тренуцима ипак постоје људи који врате веру у људе. Хвала вам, добри људи из Лоутра Беацх хотела. Хвала вам на свему. Ово никада нећемо заборавити. Наклон до пода!

 

 

Пакујемо се у ауто и крећемо назад ка нашем смештају. Кажу да је све под контролом. Има још жаришта, али можемо да се вратимо.Враћамо се. Полиција је свуда. Не може да се пролази тамо где је пожар избио. Пожар је захватио око 350 хектара земљишта, изгореле су неке куће, аутомобили…Није ти свеједно.Авиони, хеликоптери… Цео дан надлећу. Кажу да заливају жаришта .А мени ипак није свеједно. Али верујем да ће бити добро. Јер док год постоје овакви људи – постоји нада.

И морамо посебно да се захвалимо нашим пријатељима који су такође у Грчкој на одмору, неки чак и по 100 километара удаљени од нас, а који су нас одмах позвали и понудили нам помоћ и смештај код њих.

- Дођите код нас, ако не можете сви, макар децу сместите код нас. -Те речи у тренутку када не знаш шта ће бити за сат времена значе више него што може да се опише. Хвала пуно и свим људима из Србије који су нас звали, који су били спремни да крену по нас, који су се уплашили за нас и који су данима бринули, проверавали где смо и како смо.

 

 

Хвала вам што сте мислили на нас. Хвала вам што сте били ту, чак и када сте били километрима далеко.

Овај пожар нас је уплашио, али нас је и подсетио колико је мало потребно да потпуно непознати људи постану „наши људи“.

Једно „Хајдете са нама.“

Једно место у ходнику хотела.

Један пешкир за дете.

Један доручак.

Једна доброта.

И одједном, у најтежој ноћи, ниси сам.

У оваквим тренуцима човек схвати да није богат оним што има, већ људима које има.

Зато, после свега што се десило, могу само да кажем:

ХВАЛА. Од срца. Свима.

Хвала свим добрим људима који су нам се нашли.

Хвала пријатељима.

Хвала непознатим људима.

Хвала људима из Србије.

Хвала људима из Грчке.

Хвала свима који су бринули, звали, нудили помоћ и били уз нас.

Ово никада нећемо заборавити.

Јер док год постоје овакви људи – постоји нада - закључила је Маја.

(Telegraf.rs)

БОНУС ВИДЕО