Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Граница између ова два дела пролази отприлике у висини рамена или груди одрасле особе.
Многи од нас који су одрасли на овим просторима памте овакав изглед заједничких просторија, али да ли сте се икада запитали зашто су се зидови кречили тачно допола и шта је заправо та мистериозна "трака" или "панел" на зиду?
Иза ове наизглед чудне естетске одлуке из југословенске ере није стајао некакав "дизајнерски штос" или пуки недостатак маште, већ читав систем прагматизма, борбе са прљавштином, грађевинске сналажљивости и строге економије.
Фото: Икс принтскрин/@radomir_martin
Главни и најочигледнији разлог била је чиста економија. Квалитетна уљана (масна) боја била је изузетно скупа и представљала је дефицитарну робу, док је обично кречење белим кречом коштало праве ситнице. Фарбање целог зида од пода до плафона било је недопустив луксуз. Зато је направљен практичан компромис: доњи, најизложенији део зида покривао се издржљивом бојом, док се остатак једноставно белио. При масовној изградњи стамбених блокова широм Југославије, ова штедња доносила је колосалне уштеде у буџету.
Прочитајте још
Практичност и вечита борба са прљавштином
Улаз и ходник зграде су места кроз која свакодневно пролази огроман број људи. Ту се стално пролази са торбама, кесама, дечјим колицима, бициклима, а зидови се непрестано додирују раменима и рукама. Обичан бели креч било је немогуће опрати од такве прљавштине – он би се брзо претворио у сиво-прљаву површину. Са друге стране, уљана боја је била право спасење: лако се прала, није се бојала влажног чишћења, па чак ни агресивне дезинфекције, а на тамнијим тоновима прљавштина се једва примећивала.
Брза градња и маскирање грађевинских "лапсуса"
Југословенске зграде морале су се градити изузетно брзо како би се испунили амбициозни планови изградње. Због те брзине, ретко ко је марио за савршено равне зидове. Пукотине, неравнине, огреботине и лоши спојеви на местима где се зид спаја са степеништем били су уобичајена појава. Густа, тамна уљана боја савршено је прикривала све ове несавршености и визуелно исправљала грађевинске пропусте.
Фото: Депозитфото/belchonock
Визуелна варка и помоћ слабовидима
Поред чисте практичности, овај систем је имао и своју естетску и функционалну улогу. Комбинација тамног доњег и светлог горњег дела визуелно је проширивала иначе тесне и мрачне ходнике, чинећи их уреднијим. Такође, у многим изворима се помиње да је ова оштра, контрастна линија служила као одличан оријентир за слабовиде особе, олакшавајући им кретање кроз зграду.
Зашто баш зелена и плава боја?
Одговор на ово питање је крајње једноставан – ове две боје су у то време постојале у огромним вишковима. Зелена и плава боја су се масовно користиле за фарбање војне технике, железничких вагона и камиона. Вишкови тих боја преусмеравани су локалним стамбеним службама за уређење зграда. Поред тога, ове тамне нијансе биле су одличне јер су се наносиле у само једном слоју и успешно су прикривале појаву буђи.
Иронија судбине: Од некадашње нужде до модерног тренда
Оно што је некада у Југославији било изнуђено решење и симбол монотоније, данас је постало светски дизајнерски тренд познат под називом "колор-блоцкинг". Савремени дизајнери ентеријера данас намерно деле зидове на два дела користећи скупе и модерне боје како би постигли ефектан ретро-шик изглед.
Ова "панела" из наших ходника заправо је споменик некадашњој сналажљивости – генијалан компромис између цене, чистоће и брзине који данас кошта право богатство у рукама модерних дизајнера.
БОНУС ВИДЕО:
