Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Када погледамо карту света, чини се да је све већ подељено, а границе су исцртане и на најзабаченијим деловима копна. Тешко је поверовати да у 21. веку још постоје подручја која нису под суверенитетом неке државе. Ипак, постоје – тачно два.
Пустиња коју не желе ни Египат ни Судан
Један од најпознатијих примера је Бир Тавил, комад пустиње између Египта и Судана. Површина овог ненасељеног подручја износи око 2.000 квадратних километара. Ни Египат ни Судан, између којих се налази, не желе га. А разлог лежи у историји границе између те две земље.
Две различите граничне линије, повучене 1899. и 1902. године, створиле су ситуацију у којој би прихватање једне границе – и Бир Тавила – значило да држава мора да одустане од својих амбиција на другој, много вреднијој територији, троуглу Хала'иб.
Тако је настао географски парадокс, а Бир Тавил остаје изван територијалних захтева две суседне државе. Због тога се често назива једним од последњих правих примера „terrae nullius“.
Прочитајте још
Највећа „ничија“ земља је на Антарктику
Бир Тавил је занимљив, али потпуно га засењује подручје на другом крају планете. Земља Мери Берд на Антарктику простире се на приближно 1,6 милиона квадратних километара. За поређење, то је више од 18 пута веће од Србије. На ту територију ниједна држава није поставила званични територијални захтев.
Ниједна држава на свету не поседује нити званично дели Антарктик. Према Антарктичком уговору из 1961. године, он је проглашен континентом мира и науке. Уговором су „замрзнути“ сви територијални захтеви, а војно деловање и експлоатација руда строго су забрањени.
Упркос томе, седам држава историјски полаже право на одређене кружне исечке (секторе) Антарктика – али на Земљу Мери Берд ниједна.
„Ничија“ острва... не баш
Интернет је пун прича о малим острвима која наводно нико не поседује. Али у већини случајева реч је о погрешном тумачењу и напросто је реч о ненасељеним острвима. Друга су пак предмет територијалног спора, па их својата више држава. Трећа су само стене или гребени са посебним правним статусом.
Постоје и „микронације“ попут Пођистана и Либерланда, које су показале да се држава може прогласити релативно лако, али проблем настаје када остатак света треба да призна да она заиста постоји.
Симон Стјуарт је у Северној Ирској 2010. прогласио Народну Републику Пођистан. Пођистан је имао сопствене државне симболе, заставу, пасоше, границу и читаву причу о сопственом идентитету. Овај пројекат привукао је пажњу радозналаца, али јасно, чињеница да се земљиште налази унутар Уједињеног Краљевства ипак је превагнула.
Сличну, али много познатију идеју неколико година касније покушао је да оствари чешки политички активиста Вит Једличка. Године 2015. прогласио је Либерланд на подручју Горње Сиге уз Дунав, између Хрватске и Србије. Идеја је била амбициозна: основати нову државу са веома малим порезима и снажним нагласком на индивидуалној слободи. Либерланд је постао међународни медијски феномен, али је и он остао далеко од тога да буде призната држава, а није му помогло ни то што је подручје Горње Сиге предмет међународног правног спора.
(Путни куфер)
БОНУС ВИДЕО:
