Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Низ војних активности, безбедносних упозорења и нових мера заштите инфраструктуре показује да у европским престоницама расте забринутост због могућих потеза Русије и њеног председника Владимира Путина. Посебну пажњу изазвале су велике војне вежбе које је Белорусија, најближа руска војна савезница, прошле недеље провела недалеко од Сувалкског коридора.
Реч је о стратешки изузетно важном подручју које балтичким државама омогућава копнену повезаност с осталим чланицама НАТО-а, а због свог положаја већ се годинама сматра једном од најосетљивијих тачака европске одбране.
Француски председник Емануел Макрон окупио је политичке лидере на затвореном састанку с представницима обавештајних служби. Након безбедносног извештавања представио је додатне мере којима Француска намерава да заштити кључну инфраструктуру од све учесталијих руских хибридних операција. Забринутост је изразио и пољски премијер Доналд Туск, упозоривши да би Москва могла да нападне чланице НАТО-а пројектилима или беспилотним летелицама, а затим да покуша да прикаже такве инциденте као случајне догађаје. Британске власти истовремено су саветовале становништву да се припреми за могући рат, међу осталим стварањем залиха питке воде и конзервиране хране. Командант британских оружаних снага оценио је да се његова земља налази у „најопаснијим” околностима у последњих неколико деценија, пише Си-Ен-Ен.
Немачке здравствене установе такође се припремају за сценарио могућег руског напада. Канцелар Фридрих Мерц упозорио је да Европу очекују „одлучујући тренуци” у „одбрани слободе и мира на нашем континенту”.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Безбедносна ситуација подстакла је на деловање чак и Швајцарску, државу која деценијама негује политику неутралности. Њена нова стратегија националне безбедности предвиђа снажнију отпорност друштва и институција, као и унапређење способности одбране у случају оружане агресије.
Прочитајте још
Истовремено је амерички председник Доналд Трамп неочекивано известио о помацима у преговорима о успостави сталне базе америчке копнене војске у Пољској. Само две недеље пре тога у Москву је, у поверљивој мисији, упутио директора ЦИА-е како би руским властима пренео упозорење да не нападају територију НАТО-а.
Такав след догађаја упућује на све израженију забринутост европских и америчких званичника да би руски председник наводно могао да покуша да прошири сукоб ван украјинских граница. Нове информације о могућим размерима руске претње појавиле су се прошле недеље и у Сједињеним Америчким Државама. Амерички савезни тужиоци подигли су оптужнице против пет особа осумњичених за сарадњу с руским обавештајним структурама. Према тексту оптужнице, осумњичени су били повезани с међународном мрежом која је припремала нападе и убиства у више држава, укључујући америчку територију. Истражитељи тврде и да је иста група организовала нападе на цивилне и војне објекте широм Европе.
Ти наводи се надовезују на безбедносне инциденте с којима се европске државе суочавају већ дуже време. Кибернетички напади, саботаже, подметнути пожари, неовлашћени уласци беспилотних летелица у ваздушни простор, као и покушаји оштећивања стратешки важних објеката постали су део безбедносне свакодневице. Немачка је прошлог месеца управо Русију оптужила за напад дроном на цивилну ваздушну луку. За НАТО посебан проблем представља начин на који Москва може да спроводи такве активности, а да притом не изазове недвосмислен почетак отвореног оружаног сукоба.
Фото: Sunshine Seeds/Alamy/Profimedia
Саботирање саобраћајних и енергетских система, ометање рада аеродрома, слање дронова преко граница Савеза или ангажовање криминалних група за ликвидације представљају активности у такозваној „сивој зони”. Њихова заједничка карактеристика јесте могућност прикривања стварних налогодаваца и избегавања директне одговорности. Такав приступ руски председник може да користи како би испитао колико су чланице НАТО-а спремне да заједнички реагују на поједине инциденте. Различити погледи савезника о примереном одговору, али и о томе да ли одређена провокација захтева уопште реакцију, додатно отварају простор Москви за деловање. Ипак, знатно озбиљнији проблем настао би када би Путин одлучио да пређе границу досадашњих хибридних операција.
Могући одговор налази се на подручју између Пољске и Литваније, где се протеже приближно 105 километара дуг Сувалкски коридор. Тај узак гранични појас једина је копнена веза Литваније, Летоније и Естоније с преосталим територијама НАТО-а. У хипотетичком сценарију Русија би, уз могућу подршку Белорусије, могла да пошаље своје јединице на ограничени део тог подручја. Уместо опсежне војне инвазије, каква би подразумевала масован улазак руских тенкова у Пољску, Москва би могла да покуша да спроведе операцију мањег обима и да је представи као изоловани инцидент који не захтева ширу ескалацију, пише Си-Ен-Ен.
Фото: Depositphotos/aleksis15
Путин би такав потез могао да опише као ограничену војну акцију или га уопште не би јавно коментарисао. Истовремено би руска страна могла да истиче да нема намеру да изазове већи сукоб, док би се неслужбеним комуникацијским каналима ширила упозорења да би војни одговор НАТО-а могао довести до нуклеарног рата. У таквом сценарију стратешка важност операције не би произлазила искључиво из могућности прекидања копнене повезаности балтичких држава. Њен би циљ могао бити утврђивање веродостојности система колективне одбране на којем почива Северноатлантски савез.
Поставља се више питања - да ли би свих 32 чланица НАТО-а постигло сагласност о војном сукобу с Русијом ради ослобађања ограниченог дела савезничке територије? Да ли би Вашингтон био спреман да се суочи с могућношћу нуклеарне ескалације због напада на Литванију? Какву би одлуку у таквим околностима донеле Немачка и Француска?
Фото: Википедија/Јавно власништво
На таква питања није могуће унапред дати поуздан одговор. Управо неизвесност око могућег одговора савезника представља кључан проблем за веродостојност политике одвраћања. Главни секретар НАТО-а, Марк Руте, ове године је коментарисао симулацију сукоба која је предвиђала руску војну акцију на подручју Сувалкског коридора. Појаснио је да Савез редовно увежбава поступање у сличним околностима, а онда и поручио да би сваки такав напад изазвао разорни одговор.
Међутим, остаје питање колико руски председник верује у одлучност НАТО-а. Напетости између Вашингтона и појединих његових најближих савезника, међу којима је и Канада, додатно отварају простор несугласицама о јединству Савеза у случају озбиљне безбедносне кризе. Рат у Украјини показао је европским државама да се савремени сукоби не воде само на фронту и да војна спремност сама по себи није довољна за очување функционалности државе. Уз наоружање и војну опрему, пресудну важност имају отпорност електроенергетског система, способност болница да прихвате велики број повређених, резервни комуникацијски капацитети, као и саобраћајна инфраструктура која може да настави да функционише и у ванредним околностима.
Фото: Michele Ursi/Alamy/Profimedia
Једнако је важно осигурати да државне институције могу да обављају своје задатке током дуготрајне кризе, без обзира на интензитет војних напада и притисака на цивилно становништво. Посебан изазов представља очување друштвене стабилности. Становништво мора бити способно да поднесе последице сукоба, а да притом не дође до озбиљног нарушавања друштвене кохезије и додатног продубљивања постојећих подела. Управо зато НАТО све већу пажњу посвећује националној отпорности својих чланица. Савез је овог недеља објавио ажуриране захтеве који обухватају широк распон подручја, од непрекинутог рада јавних институција и сигурности енергетског снабдевања до доступности хране, питке воде, здравствених услуга и комуникацијских система током „криза и сукоба”.
Званичници НАТО-а притом анализирају украјинска искуства у одржавању темељних јавних служби током континуираних руских напада. Такав развој догађаја показује колико су се променили односи у подручју одбрамбеног планирања. Украјина, која је годинама усвајала знања и искуства чланица НАТО-а, сада својим практичним искуством из рата доприноси припремама самог Савеза.
НАТО настоји да покаже Москви да евентуална агресија не би само изазвала снажан војни одговор него и наишла на државе способне да одрже функционисање кључних система упркос нападима, пише Си-Ен-Ен. Другим речима, циљ није само уверити Русију да би напад имао високу цену, него и да њиме не би могла да оствари своје стратешке намере. Припремљеност цивилних и војних структура тиме постаје саставни део одвраћања, што уједно објашњава низ нових сигурносних мера које се последњих дана најављују широм Европе.
Фото: Kristina Solovyova/Zuma Press/Profimedia
Европску безбедносну ситуацију додатно компликује чињеница да су амерички војни капацитети истовремено ангажовани у више стратешки важних региона. Сједињене Америчке Државе одржавају војну присутност у Европи, воде рат против Ирана на Блиском истоку и настоје да одврате Кину од могућих војних потеза у индопацифичком подручју. Такав распоред снага подразумева знатно оптерећење америчких одбрамбених ресурса. Системи противваздушне одбране, ратни бродови, обавештајна опрема и расположиве залихе муниције не могу се истовремено у пуном опсегу користити на свим могућим кризним жариштима.
Иако је Трампова администрација предузела кораке усмерене на јачање НАТО-а, отворена су питања о томе како би амерички председник поступио када би нека чланица Савеза била директно нападнута. Та неизвесност посебно је важна у контексту обавезе колективне одбране, према којој се напад на једну чланицу сматра нападом на цели Савез. Москва притом може да узме у обзир америчке глобалне војне обавезе и политичке разлике међу западним савезницима при процени могућих последица сопствених потеза. Руске снаге и даље су снажно ангажоване у рату против Украјине, али за изазивање нове кризе с НАТО-ом Москва не би нужно морала да покрене инвазију упоредиву с оном из фебруара 2022. године.
Уместо тога, могла би постепено да повећава интензитет притиска на западне државе. Такав сценарио обухватао би саботаже, кибернетичке операције, припрему атентата, нападе дроновима или пројектилима, а потом и ограничену војну акцију којом би се проверила спремност НАТО-а да испуни своје одбрамбене обавезе. У том контексту поново се намеће питање Сувалкског коридора. Да ли би амерички председник био спреман да уђе у директан војни сукоб с Русијом ради одбране тог уског копненог појаса? Да ли би такву одлуку подржало америчко становништво? Неизвесност која прати таква питања може имати последице за политику одвраћања, посебно ако би руско руководство проценило да међу чланицама НАТО-а не постоји довољна спремност на заједничко деловање.
Фото: Depositphotos/chernobrovin
Након завршетка Хладног рата европске државе су током приближно тридесет година постепено смањивале део својих одбрамбених капацитета и система цивилне приправности. Могућност великог рата на европском континенту дуго се сматрала мало вероватном. Војни буџети и обим новачења у многим су државама знатно смањени, док су поједини системи цивилне заштите изгубили важност коју су имали током хладноратовског раздобља. Истовремено се европска безбедносна архитектура у великој мери ослањала на претпоставку да ће Сједињене Америчке Државе у случају озбиљне претње обезбедити потребну војну подршку.
Почетак рата у Украјини, његов наставак и промене у међународним односима довели су у питање такав приступ. Европске државе сада теже да убрзано ојачају одбрамбене способности, унапреде цивилну заштиту и повећају отпорност инфраструктуре како би биле спремније за могуће нове сигурносне кризе. Притом није реч само о процени стварних руских војних могућности, него и о томе како Москва доживљава одлучност западних савезника. Веродостојност одвраћања зависи, међу осталим, о томе верује ли руско руководство да би покушај напада на територију НАТО-а изазвао одлучан и усклађен одговор, пише Си-Ен-Ен.
Белоруске војне вежбе у близини Сувалкског коридора зато привлаче толику пажњу. Иако је Русија и даље заокупљена ратом у Украјини, европске престонице настоје да процене постоји ли могућност да Москва заиста тестира границе савезничког јединства. Кључно питање за НАТО јесте како уверити руско руководство да евентуалним ширењем сукоба не би могло да оствари жељене циљеве. Најаве нових безбедносних мера, јачање одбрамбених капацитета и припреме цивилних система показују да европске државе том изазову придају све већу важност. У позадини свих тих потеза налази се забринутост да би руски председник могао другачије да процењује одлучност НАТО-а и да закључи да му постојеће међународне околности пружају простор за нове војне или хибридне операције.
БОНУС ВИДЕО:
