Где то има: Долазе на посао, не раде ништа и примају плату

Иза ове необичне пословне праксе крије се прича о лојалности, старењу становништва и осећају да човек више није потребан, пише "Klix.ba".

Док се на глобалном тржишту рада све чешће говори о отказима, аутоматизацији и вештачкој интелигенцији која мења начин пословања, Јапан се суочава са другачијим проблемом. Поједини запослени годинама долазе на посао, задржавају плату, али готово да немају конкретне задатке.

Фото: Depositphotos/deagreez1

Овај феномен познат је као „мадогивазоку“, што се на српски најчешће преводи као „племе поред прозора“. Назив описује запослене који су након дугогодишње каријере у истој компанији премештени на позиције са мало одговорности и ограниченим утицајем на пословање.

Уместо да воде пројекте, доносе одлуке или управљају тимовима, њихов радни дан може да се сведе на прегледање документације, одговарање на неколико мејлова, разговоре са колегама и чекање краја радног времена.

На први поглед, таква ситуација може да делује као посао из снова. Међутим, иза ње се крије много сложенија прича о односу према раду, сигурности запослења и професионалном достојанству.

Плаћени да долазе на посао, али без важних задатака

Феномен „мадогивазоку“ углавном се повезује са запосленима у касним педесетим и шездесетим годинама, који су велики део радног века провели у истој компанији.

Када се промене пословне потребе, њихове вештине застаре или њихова некадашња радна места престану да постоје, поједини послодавци одлучују да их не отпусте, већ да их пребаце на мање захтевне позиције.

Такви запослени могу да задрже радни однос и одређени ниво прихода, али њихова професионална улога постаје знатно мања.

У појединим случајевима, њихов допринос компанији своди се на минимум, па се поставља питање због чега су и даље на платном списку.

Ипак, важно је нагласити да „мадогивазоку“ није званична категорија запослених која постоји у свим јапанским компанијама. Реч је о пословном феномену који се повезује са традиционалним моделом запошљавања и проблемима насталим услед промена у организацији рада.

Скоро половина испитаних младих радника каже да има таквог колегу

Истраживање јапанске консултантске компаније Шикигаку, спроведено међу 300 запослених старости од 20 до 39 година, показало је да је 49,2 одсто испитаника навело да у њиховој компанији постоји старији колега који готово ништа не ради.

Чак девет од десет испитаника оценило је да таква пракса негативно утиче на радно окружење.

Међу најчешће наведеним проблемима били су пад радног морала, који је поменуло 59,7 одсто испитаника, повећано оптерећење осталих запослених, које је навело 49 одсто, као и додатни трошкови за компанију, на које је указало 35,3 одсто учесника истраживања.

Ови резултати представљају ставове анкетираних запослених, а не доказ да готово половина свих јапанских компанија има раднике који немају стварне обавезе.

За млађе колеге проблем је, међутим, лако разумљив. Док једни раде под притиском рокова, преузимају додатне задатке и одговарају за резултате, други задржавају радно место и плату иако њихов допринос делује знатно мањи.

Таква разлика може да изазове незадовољство, ослаби мотивацију и створи осећај неправде међу запосленима.

Зашто јапанске компаније једноставно не дају отказ?

Одговор се делимично крије у традиционалном јапанском моделу запошљавања, који је дуго подстицао дугорочну лојалност компанији и напредовање повезано са радним стажом.

У таквом систему запослени су често велики део професионалног живота проводили код једног послодавца, док су компаније заузврат пружале одређени степен сигурности и стабилности.

Међутим, пословање се мења, технологија напредује, а потребе компанија постају другачије. Радна места која су некада била важна могу да изгубе значај, док се од запослених очекује да овладају новим вештинама.

Послодавац тада може да бира између отказа, преквалификације, премештаја на друго радно место или задржавања запосленог на позицији са мање обавеза.

У појединим случајевима, премештање старијег радника на мање захтевно место представља начин да се избегне директан сукоб и сачува дугогодишњи радни однос.

Такав приступ, међутим, може да буде скуп. Компанија наставља да исплаћује зараду, док остали запослени понекад преузимају додатне задатке.

С друге стране, искуство старијих радника може да буде веома вредно ако се искористи за обуку млађих колега, саветовање или преношење знања.

Проблем настаје када за такво искуство више нема одговарајуће улоге, а запослени остане на радном месту без јасне сврхе.

Јапан има све више старијих радника

Феномен „мадогивазоку“ не може се посматрати одвојено од демографских промена у Јапану.

Ова земља спада међу државе са најстаријим становништвом на свету, због чега продужавање радног века и веће учешће старијих особа на тржишту рада представљају важне економске теме.

Према подацима који су раније објављивани у пословним анализама, више од четвртине становника Јапана старијих од 65 година било је запослено 2022. године.

Јапански систем подстиче послодавце да омогуће старијим радницима да наставе да раде и након уобичајене старосне границе за пензионисање, кроз различите облике наставка запослења и ангажовања.

То, међутим, не значи да сваки запослени има право на исту плату, исто радно место или неограничено продужење радног односа.

Циљ оваквих политика јесте да старији људи имају више могућности да остану економски активни, док компаније настављају да користе њихово знање и искуство.

Ипак, постоји велика разлика између стварног наставка рада и пуког задржавања запосленог на платном списку.

Ако особа нема задатке, одговорност или прилику да допринесе, формално запослење не мора нужно да значи и професионално испуњење.

Плата остаје, али нестаје осећај да је радник потребан

За некога ко се суочава са неизвесношћу на тржишту рада, могућност да задржи плату без великих обавеза може да делује као идеална ситуација.

Међутим, искуство може да буде потпуно другачије за особу која је деценијама водила тимове, доносила одлуке и имала важну улогу у пословању компаније.

Такав запослени може одједном да се нађе у канцеларији у којој нико не тражи његово мишљење, нема значајне задатке и више не учествује у важним пројектима.

То не значи да ће свака особа у таквој ситуацији бити незадовољна. Некима мањи притисак и сигурност прихода могу да одговарају, док други могу да осете да су изгубили професионални идентитет.

За многе људе посао није само извор зараде. Он представља и осећај припадности, одговорности и сазнање да њихово знање некоме користи.

Када тај осећај нестане, радно место може да постане извор фрустрације чак и ако плата редовно стиже.

Зато се ова појава не може посматрати само кроз питање продуктивности. Важно је и да ли запослени има могућност да настави да учи, преноси знање и буде део колектива.

Док вештачка интелигенција мења тржиште рада, Јапан отвара другачију дилему

У многим компанијама вештачка интелигенција постаје један од разлога за реорганизацију пословања, аутоматизацију задатака и смањење трошкова.

Запослени се све чешће суочавају са захтевом да унапређују своје вештине и прилагођавају се технологијама које мењају начин обављања посла.

Јапанска пракса задржавања старијих радника показује другачију страну тог процеса. Уместо да запослени чија је некадашња улога ослабила одмах изгубе посао, могуће је задржати их и покушати да им се пронађе другачија функција.

Такав приступ може да пружи већу сигурност, али и да створи проблем ако се претвори у дуготрајно професионално склањање без јасне сврхе.

Једно од могућих решења јесте да компаније искуство старијих радника повежу са новим технологијама, менторством и пословима у којима њихово знање и даље има вредност.

На тај начин запослени не би били задржани само формално, већ би наставили да доприносе раду компаније.

Посао није само плата која стиже на рачун

Јапански феномен „мадогивазоку“ отвара питање које превазилази границе једне земље: да ли је боље сачувати радно место по сваку цену или пронаћи начин да запослени, без обзира на године, наставе да имају стварну улогу у организацији?

Одговор није једноставан. Сигурност запослења може да буде важна за раднике и њихове породице, али компаније морају да воде рачуна и о продуктивности, трошковима и равноправном распоређивању посла.

С друге стране, године искуства не би требало аутоматски да буду разлог за искључивање радника из пословних процеса. Знање стечено током вишедеценијске каријере може да буде драгоцено ако постоји начин да се пренесе и искористи.

Зато прича из Јапана није само прича о људима који примају плату, а готово ништа не раде. Она говори и о томе шта се догађа када запослени остану без професионалне улоге, како компаније третирају дугогодишње раднике и колико је важно да радно место има смисао.

Јер посао није само новац који стиже на рачун. За многе људе он представља и осећај да су потребни, корисни и део нечега већег.

(klix.ba)

БОНУС ВИДЕО