Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
У Србији важи изборни цензус од три одсто (уведен 2020. године), што значи да све политичке опције које остану испод те црте не учествују у расподели мандата - изузев странака националних мањина.
Шта се онда дешава са гласовима "изборних губитника" и да ли су они заиста пропали?
Одговор лежи у математичком моделу који је још у 19. веку осмислио белгијски математичар Виктор Д’Онт. Његов систем пропорционалне расподеле примењује се у Србији од обнове вишестраначја 1990-их година.
Најједноставније речено, по овом систему гласови листа које нису прешле цензус углавном се преливају најјачим политичким опцијама, односно онима које су освојиле највећи проценат гласова.
Фото: depositphotos/ginasanders
Право на расподелу посланичких мандата имају само листе које освоје најмање три одсто гласова изашлих бирача.
Прочитајте још
Изузетак су листе националних мањина, које у расподели учествују и ако не пређу цензус. Њихови количници се у том случају увећавају за 35 одсто, што им олакшава улазак у парламент, иако им не гарантује мандат. Ако ниједна листа не би прешла три одсто, у расподелу би ушле све опције које су освојиле гласове - што је у пракси готово немогуће.
Сама расподела одвија се по систему највећег количника:
- Број гласова сваке листе која је прешла цензус дели се редним бројевима од 1 до 250.
- На пример, ако цензус пређу четири листе, формира се низ од 1.000 количника (4 x 250), док би у случају десет листа тај низ бројао 2.500 количника.
- Сви добијени количници се рангирају од највећег до најмањег, а у обзир се узима само првих 250 - колико има и места у Скупштини. Странка добија онолико мандата колико се њених количника нађе међу тих првих 250.
У ретким ситуацијама када две или више листа имају идентичан количник на последњем, 250. месту, одлучујући мандат припада оној странци која је на изборима освојила већи укупан број гласова.
БОНУС ВИДЕО
