Какве је боје Месец? Није оно што вам прво пада на памет

Уместо једноличне сиве површине, видели су читав спектар жутих, смеђих, зелених, плавих и светлосмеђих нијанси.

Необична запажања посаде забележена су у реалном времену, а ове недеље објављена у НАСИНОМ прелиминарном научном извештају о мисији "Artemis II".

Документ на 130 страна садржи детаљне описе онога што су током историјског прелета Месеца, 6. априла, видели астронаути Рид Вајзман, Виктор Гловер, Кристина Кох и Џереми Хансен.

Фото: Depositphotos/SergeyNivens

Током мисије посада је посматрала Месец са удаљености од око 6.400 километара од његове површине.

Извештај је заснован на чак 814 гигабајта фотографија, видео-снимака и аудио-записа насталих у свемирској капсули "Orion".

Према научницима, уочене разлике у бојама могле би да открију важне податке о геолошком саставу Месеца и помогну у одабиру локација за будућа слетања и истраживања.

Жуте планине и зелени предели на Месецу

Једна од области која је посебно одушевила астронауте била је висораван Аристарх, пространо уздигнуто подручје на северозападном делу видљиве стране Месеца.

Ова област позната је по великој концентрацији древних вулканских формација, укључујући тамне наслаге лаве и разнобојно вулканско стакло.

Кристину Кох, специјалисткињу мисије, посебно су изненадиле изражене жуте нијансе.

Висораван је описала као „планину прекривену жутом бојом, са снежним врховима“.

Под „снегом“ је подразумевала светле кратере који снажно одбијају Сунчеву светлост.

Њен колега Виктор Гловер, пилот мисије, приметио је још више боја док је фотографисао површину.

– Има толико много боја. Ту је и зелена. Видим смеђе нијансе, нарочито код Аристарха и даље према северном полу. Делује као да се са севера сливају смеђе пруге – описао је Гловер.

Аутори извештаја наводе да би ове необичне нијансе могле бити повезане са ситним вулканским стакленим куглицама различитог хемијског састава.

Наранџасте куглице богате су титанијумом, док зелене садрже веће количине магнезијума.

Слични узорци вулканског стакла већ су пронађени током мисија "Apollo 15" и "Apollo 17", када су астронаути прикупљали материјал са других делова Месечеве површине.

Огроман кратер који је направио „потпуни хаос“

Још једна област која је привукла пажњу посаде био је басен Оријентале, огромна структура настала ударом небеског тела.

Реч је о релативно младом ударном басену са више концентричних прстенова, који је, према НАСИНИМ подацима, приближно три пута шири од америчке савезне државе Масачусетс.

Басен се простире преко видљиве и невидљиве стране Месеца.

Са Земље га је тешко јасно посматрати, али је током обиласка удаљеније стране Месеца доминирао видним пољем астронаута.

– Направио је потпуни хаос на читавом том подручју – прокоментарисао је командант мисије Рид Вајзман.

Фотографије снимљене спољним камерама капсуле "Orion" приказале су и лунарни терминатор, границу између осветљеног и неосветљеног дела Месечеве површине.

На снимцима се басен Оријентале види као огромна структура налик мети, са више кружних прстенова.

Док су прелетали изнад њега, астронаути су уочавали сиве, смеђе, светлосмеђе и зелене нијансе.

Кристина Кох описала је највећи, спољашњи прстен басена као подручје са „готово мочварним бојама“.

Гловер је, с друге стране, приметио врхове који су изгледали као да су посути прашином, као и беле трагове на ивицама планинских формација.

Посебно необичан призор представљали су низови кратера који се пружају од места удара.

Кох их је упоредила са мехурићима који се подижу од групе ронилаца дубоко испод површине воде.

Астронаути се више од две године припремали за посматрање

Иако описи астронаута могу да звуче као спонтани коментари током необичног путовања, иза њих стоји дуготрајна научна припрема.

Чланови посаде "Artemis II" провели су више од две године обучавајући се за посматрање и описивање геолошких карактеристика Месеца.

Обука је обухватала посете кратерима на Земљи, индивидуална и групна предавања, симулације прелета и проучавање геолошких формација.

Астронаутима је било дозвољено и да у капсулу "Orion" понесу сопствене референтне материјале, које су могли да користе током путовања.

Циљ је био да науче да препознају и прецизно опишу геолошке појаве које би могле да буду важне за будућа истраживања.

Људско око као научни инструмент

Аутори извештаја истичу да су управо захваљујући таквој обуци астронаути успели да прикупе драгоцене научне податке.

За разлику од аутоматских камера и орбиталних летелица, људи могу истовремено да посматрају велике површине, уочавају разлике, повезују детаље и тумаче оно што виде у ширем контексту.

– Мисија "Artemis II" показала је изузетну вредност људског посматрања и људске спознаје као научних ресурса у планетарним истраживањима – закључују аутори извештаја.

Они објашњавају да камере најчешће бележе појединачне тренутке и ограничене делове призора, док људски посматрачи непрекидно анализирају своје окружење.

Тако могу да повежу оно што виде у реалном времену са претходним знањем и разумевањем геолошких процеса.

Запажања посаде могла би да буду значајна за будуће мисије, нарочито у тренутку када светске свемирске агенције планирају дугорочно присуство људи на Месецу.

А једно од најзанимљивијих открића овог путовања јесте да небеско тело које са Земље изгледа готово потпуно сиво, из непосредније близине открива далеко сложенију палету боја.

(Live Science)

БОНУС ВИДЕО