Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Психолог са Харварда Џером Кејган имао је на почетку каријере прилично крут став о односу урођених особина и утицаја окружења.
- Бавио сам се психологијом зато што сам желео да откријем колико је окружење моћно и веома сам невољно признавао да између деце постоје биолошке разлике - изјавио је у интервјуу за Јутјуб канал The Brainwaves Video Anthology.
Међутим, што је више проучавао васпитање, породични живот и друге факторе из окружења, то је све више осећао да му недостаје један део шире слике о томе шта обликује темперамент детета, тј. да ли је оно стидљиво или отворено и друштвено.
Психолози са Харварда годинама су пратили бебе и малу децу како би открили корене стидљивости
Кејган каже да је разлике између беба различитих националности могао да уочи већ када су имале свега три месеца, што га је навело да схвати да наш урођени темперамент мора имати биолошку основу.
Зато је крајем седамдесетих година прошлог века покренуо низ студија у којима је пратио децу коју је сврстао у две групе, високореактивну и нискореактивну.
Прочитајте још
Истраживачи су испитивали реакције беба старих свега четири месеца на непознате надражаје. То је могло да буде једноставно увођење нове играчке или покретне играчке која виси изнад кревеца, али и одвођење детета на непознато место.
Високореактивна деца плакала су и неконтролисано млатила рукама и ногама, док су нискореактивна углавном остајала равнодушна.
Деца са најизраженијим особинама на оба краја спектра одабрана су за дугорочно праћење током неколико година. Многа су праћена све до адолесценције, а нека и у одраслом добу.
Све у свему, Кејган је деценијама проучавао темперамент, а многа његова открића помогла су да се изгради темељ данашњег разумевања стидљиве деце.
На сајту Upworthy издвајају неке од најзанимљивијих закључака његовог истраживања.
Фото: Depositphotos/ababaka
Стидљивост је углавном физиолошки условљена
Кејган је открио да се бебе старе свега три или четири месеца могу прилично лако сврстати у групу високореактивних или нискореактивних.
Његова истраживања су на крају показала да стидљивост, тј. висока реактивност, потиче од претерано активног или преосетљивог нервног система. Физичке разлике у структури мозга и његовој неурохемији чине да су неки људи осетљивији на надражаје из окружења. Кејган је разлику могао дословно да уочи на основу активности амигдале, дела мозга одговорног за инстинкте преживљавања и реакцију „бори се или бежи“.
Ранија истраживања стидљивост су означавала као непроменљиву црту личности, али Кејганове дугорочне студије показале су да она често има биолошку основу и да се може наследити. То је представљало прекретницу у разумевању стидљивости.
У појединим случајевима открио је да људи могу временом да развију стидљивост услед трауме у породичном окружењу или других фактора средине.
Ипак, стидљивост, тј. повученост, није непроменљива особина
Један од најфасцинантнијих аспеката Кејгановог дугорочног истраживања јесте то што је јасно показало да се стидљивост може мењати током времена. Иако њени корени леже у нашем нервном систему и неурохемији мозга, деца која су учествовала у његовом истраживању понекад су с годинама постајала мање стидљива и реактивна, а понекад више.
- Рекао бих да ћете, ако почнете са десеторо веома стидљиве деце узраста од годину дана, на крају имати троје који ће бити веома стидљиви у адолесценцији - изјавио је 1991. године, према писању студентског листа The Harvard Crimson.
Код деце са најизраженијом стидљивошћу најмање су биле вероватне промене.
Фото: Depositphotos/Wavebreakmedia
Стидљива деца могу да науче да постану самоуверене одрасле особе, али трагови у мозгу остају
Један од важних наставака Кејгановог истраживања било је снимање мозга, приближно 20 година касније, код неке деце коју је још у раном узрасту препознао као стидљиву или високореактивну.
Открио је да су многа од те деце у одраслом добу постала мање плашљива. Научила су да превазиђу стидљивост и да се понашају одважније.
Међутим, снимци мозга и даље су показивали веома активну и осетљиву амигдалу. То није само потврдило његове првобитне теорије да стидљивост има биолошку основу већ је показало и да су многа од те деце временом научила стратегије суочавања и развила друштвене вештине које су им помогле да превазиђу свој урођени темперамент.
Кључ за родитеље стидљивог детета
Разумевање стидљивости као наследне, али променљиве физиолошке особине, а не нечега непроменљивог, много нам помаже да схватимо децу која су осетљивија од својих вршњака. Тако можемо да увидимо да повучена деца нису тешка или тврдоглава. Она једноставно физички снажније реагују на ствари које не би узнемириле дете које није склоно повучености.
Ипак, родитељи, наставници и сви други који редовно проводе време са децом желе да знају који је најбољи начин да им приђу када су стидљива.
Кејган каже да је најгоре што можете да урадите то да превише притискате такво дете и приморавате га да изађе из своје зоне комфора.
- Морате бити обазриви. Не желите да вршите превелики притисак на такву децу да се придруже групи и буду друштвена - изјавио је за The Harvard Crimson.
Фото: Depositphotos/Dmyrto_Z
С друге стране, благо охрабривање и помоћ у постепеном развијању друштвених вештина, стратегија за суочавање са непријатним ситуацијама и самопоуздања могу много да значе. Кејган је посебно заговарао приступ који подразумева да се дете унапред упозна са оним што му је непознато, да пре почетка школске године упозна наставника, обиђе нову учионицу и да му се, кад год је то могуће, постепено представљају нове ствари и ситуације.
Стидљив мозак можда ће увек слати сигнале да је свет претеће место, али особа може да научи да прилагоди своје понашање том осећају.
Повезаност између стидљивости и плавих очију
Кејган је приметио и да су деца коју је проучавао, а која су била стидљива, чешће имала плаве очи.
Чак је изнео претпоставку да би генетски фактори који одређују боју наших очију могли бити исти они који утичу на осетљивост нервног система на надражаје. Међутим, накнадна истраживања или нису успела да утврде исту повезаност или су показала да је она прилично слаба.
Кејган је такође открио да су деца склона повучености коју је проучавао често одрастала у високе и мршаве особе, као и да су била подложнија стањима попут поленске алергије и екцема, што је повезао са повишеним нивоом хормона стреса.
Фото: Depositphotos/johnnydevil
Магична граница за родитеље
Стидљивост сама по себи није лоша особина. Кејган је пажљиво избегавао да је третира као поремећај или нешто што треба исправити. Штавише, стидљив темперамент често помаже људима да буду успешни у областима у којима се цене промишљеност, опрезност и способност пажљивог слушања.
Међутим, у екстремним случајевима, осетљив темперамент може допринети томе да одрасла особа буде плашљива, изолована или да пати од анксиозних поремећаја. Осим тога, савремено друштво често више награђује људе који су отворени, одважни и екстровертни.
Кејган сматра да је кључ за помоћ детету у превазилажењу стидљивог темперамента рана интервенција, по могућству пре седме године.
- Опште правило је да се много тога мења од рођења до седме године. Након седме године не мењате се много. Ако сте са седам година изузетно стидљиви и плашљиви, вероватноћа је отприлике две трећине да ћете остати стидљиви и током адолесценције - каже он.
Стигма повезана са стидљивошћу и даље постоји
Људи често поистовећују стидљивост или повученост са страхом, слабошћу или недостатком самопоуздања. Кејганов рад у великој мери је допринео разјашњавању заблуда о томе шта стидљивост јесте, а шта није, али свима нам може користити да се подсетимо неких важних чињеница.
Стидљив темперамент последица је тога што је мозак преосетљив на опасност, а не неуспеха родитеља да дете науче да се дружи, нити је знак да је дете тврдоглаво или тешко за васпитавање.
Ипак, темперамент и понашање нису исто. Уз одговарајућу подршку, многа деца која су изразито стидљива могу да одрасту у веома друштвене и успешне одрасле особе.
БОНУС ВИДЕО:
