Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Psiholog sa Harvarda DŽerom Kejgan imao je na početku karijere prilično krut stav o odnosu urođenih osobina i uticaja okruženja.
- Bavio sam se psihologijom zato što sam želeo da otkrijem koliko je okruženje moćno i veoma sam nevoljno priznavao da između dece postoje biološke razlike - izjavio je u intervjuu za Jutjub kanal The Brainwaves Video Anthology.
Međutim, što je više proučavao vaspitanje, porodični život i druge faktore iz okruženja, to je sve više osećao da mu nedostaje jedan deo šire slike o tome šta oblikuje temperament deteta, tj. da li je ono stidljivo ili otvoreno i društveno.
Psiholozi sa Harvarda godinama su pratili bebe i malu decu kako bi otkrili korene stidljivosti
Kejgan kaže da je razlike između beba različitih nacionalnosti mogao da uoči već kada su imale svega tri meseca, što ga je navelo da shvati da naš urođeni temperament mora imati biološku osnovu.
Zato je krajem sedamdesetih godina prošlog veka pokrenuo niz studija u kojima je pratio decu koju je svrstao u dve grupe, visokoreaktivnu i niskoreaktivnu.
Pročitajte još
Istraživači su ispitivali reakcije beba starih svega četiri meseca na nepoznate nadražaje. To je moglo da bude jednostavno uvođenje nove igračke ili pokretne igračke koja visi iznad kreveca, ali i odvođenje deteta na nepoznato mesto.
Visokoreaktivna deca plakala su i nekontrolisano mlatila rukama i nogama, dok su niskoreaktivna uglavnom ostajala ravnodušna.
Deca sa najizraženijim osobinama na oba kraja spektra odabrana su za dugoročno praćenje tokom nekoliko godina. Mnoga su praćena sve do adolescencije, a neka i u odraslom dobu.
Sve u svemu, Kejgan je decenijama proučavao temperament, a mnoga njegova otkrića pomogla su da se izgradi temelj današnjeg razumevanja stidljive dece.
Na sajtu Upworthy izdvajaju neke od najzanimljivijih zaključaka njegovog istraživanja.
Foto: Depositphotos/ababaka
Stidljivost je uglavnom fiziološki uslovljena
Kejgan je otkrio da se bebe stare svega tri ili četiri meseca mogu prilično lako svrstati u grupu visokoreaktivnih ili niskoreaktivnih.
NJegova istraživanja su na kraju pokazala da stidljivost, tj. visoka reaktivnost, potiče od preterano aktivnog ili preosetljivog nervnog sistema. Fizičke razlike u strukturi mozga i njegovoj neurohemiji čine da su neki ljudi osetljiviji na nadražaje iz okruženja. Kejgan je razliku mogao doslovno da uoči na osnovu aktivnosti amigdale, dela mozga odgovornog za instinkte preživljavanja i reakciju „bori se ili beži“.
Ranija istraživanja stidljivost su označavala kao nepromenljivu crtu ličnosti, ali Kejganove dugoročne studije pokazale su da ona često ima biološku osnovu i da se može naslediti. To je predstavljalo prekretnicu u razumevanju stidljivosti.
U pojedinim slučajevima otkrio je da ljudi mogu vremenom da razviju stidljivost usled traume u porodičnom okruženju ili drugih faktora sredine.
Ipak, stidljivost, tj. povučenost, nije nepromenljiva osobina
Jedan od najfascinantnijih aspekata Kejganovog dugoročnog istraživanja jeste to što je jasno pokazalo da se stidljivost može menjati tokom vremena. Iako njeni koreni leže u našem nervnom sistemu i neurohemiji mozga, deca koja su učestvovala u njegovom istraživanju ponekad su s godinama postajala manje stidljiva i reaktivna, a ponekad više.
- Rekao bih da ćete, ako počnete sa desetoro veoma stidljive dece uzrasta od godinu dana, na kraju imati troje koji će biti veoma stidljivi u adolescenciji - izjavio je 1991. godine, prema pisanju studentskog lista The Harvard Crimson.
Kod dece sa najizraženijom stidljivošću najmanje su bile verovatne promene.
Foto: Depositphotos/Wavebreakmedia
Stidljiva deca mogu da nauče da postanu samouverene odrasle osobe, ali tragovi u mozgu ostaju
Jedan od važnih nastavaka Kejganovog istraživanja bilo je snimanje mozga, približno 20 godina kasnije, kod neke dece koju je još u ranom uzrastu prepoznao kao stidljivu ili visokoreaktivnu.
Otkrio je da su mnoga od te dece u odraslom dobu postala manje plašljiva. Naučila su da prevaziđu stidljivost i da se ponašaju odvažnije.
Međutim, snimci mozga i dalje su pokazivali veoma aktivnu i osetljivu amigdalu. To nije samo potvrdilo njegove prvobitne teorije da stidljivost ima biološku osnovu već je pokazalo i da su mnoga od te dece vremenom naučila strategije suočavanja i razvila društvene veštine koje su im pomogle da prevaziđu svoj urođeni temperament.
Ključ za roditelje stidljivog deteta
Razumevanje stidljivosti kao nasledne, ali promenljive fiziološke osobine, a ne nečega nepromenljivog, mnogo nam pomaže da shvatimo decu koja su osetljivija od svojih vršnjaka. Tako možemo da uvidimo da povučena deca nisu teška ili tvrdoglava. Ona jednostavno fizički snažnije reaguju na stvari koje ne bi uznemirile dete koje nije sklono povučenosti.
Ipak, roditelji, nastavnici i svi drugi koji redovno provode vreme sa decom žele da znaju koji je najbolji način da im priđu kada su stidljiva.
Kejgan kaže da je najgore što možete da uradite to da previše pritiskate takvo dete i primoravate ga da izađe iz svoje zone komfora.
- Morate biti obazrivi. Ne želite da vršite preveliki pritisak na takvu decu da se pridruže grupi i budu društvena - izjavio je za The Harvard Crimson.
Foto: Depositphotos/Dmyrto_Z
S druge strane, blago ohrabrivanje i pomoć u postepenom razvijanju društvenih veština, strategija za suočavanje sa neprijatnim situacijama i samopouzdanja mogu mnogo da znače. Kejgan je posebno zagovarao pristup koji podrazumeva da se dete unapred upozna sa onim što mu je nepoznato, da pre početka školske godine upozna nastavnika, obiđe novu učionicu i da mu se, kad god je to moguće, postepeno predstavljaju nove stvari i situacije.
Stidljiv mozak možda će uvek slati signale da je svet preteće mesto, ali osoba može da nauči da prilagodi svoje ponašanje tom osećaju.
Povezanost između stidljivosti i plavih očiju
Kejgan je primetio i da su deca koju je proučavao, a koja su bila stidljiva, češće imala plave oči.
Čak je izneo pretpostavku da bi genetski faktori koji određuju boju naših očiju mogli biti isti oni koji utiču na osetljivost nervnog sistema na nadražaje. Međutim, naknadna istraživanja ili nisu uspela da utvrde istu povezanost ili su pokazala da je ona prilično slaba.
Kejgan je takođe otkrio da su deca sklona povučenosti koju je proučavao često odrastala u visoke i mršave osobe, kao i da su bila podložnija stanjima poput polenske alergije i ekcema, što je povezao sa povišenim nivoom hormona stresa.
Foto: Depositphotos/johnnydevil
Magična granica za roditelje
Stidljivost sama po sebi nije loša osobina. Kejgan je pažljivo izbegavao da je tretira kao poremećaj ili nešto što treba ispraviti. Štaviše, stidljiv temperament često pomaže ljudima da budu uspešni u oblastima u kojima se cene promišljenost, opreznost i sposobnost pažljivog slušanja.
Međutim, u ekstremnim slučajevima, osetljiv temperament može doprineti tome da odrasla osoba bude plašljiva, izolovana ili da pati od anksioznih poremećaja. Osim toga, savremeno društvo često više nagrađuje ljude koji su otvoreni, odvažni i ekstrovertni.
Kejgan smatra da je ključ za pomoć detetu u prevazilaženju stidljivog temperamenta rana intervencija, po mogućstvu pre sedme godine.
- Opšte pravilo je da se mnogo toga menja od rođenja do sedme godine. Nakon sedme godine ne menjate se mnogo. Ako ste sa sedam godina izuzetno stidljivi i plašljivi, verovatnoća je otprilike dve trećine da ćete ostati stidljivi i tokom adolescencije - kaže on.
Stigma povezana sa stidljivošću i dalje postoji
LJudi često poistovećuju stidljivost ili povučenost sa strahom, slabošću ili nedostatkom samopouzdanja. Kejganov rad u velikoj meri je doprineo razjašnjavanju zabluda o tome šta stidljivost jeste, a šta nije, ali svima nam može koristiti da se podsetimo nekih važnih činjenica.
Stidljiv temperament posledica je toga što je mozak preosetljiv na opasnost, a ne neuspeha roditelja da dete nauče da se druži, niti je znak da je dete tvrdoglavo ili teško za vaspitavanje.
Ipak, temperament i ponašanje nisu isto. Uz odgovarajuću podršku, mnoga deca koja su izrazito stidljiva mogu da odrastu u veoma društvene i uspešne odrasle osobe.
BONUS VIDEO:
