Пиринач је једна од омиљених намирница у свакој кухињи. Разноврстан је и одлично се слаже са месним и повртним јелима. Иако припрема пиринча делује сасвим једноставно, често се догоди да уместо лепо раздвојених зрна добијемо лепљиву масу. Искусни кувари упозоравају да проблем не мора бити у количини воде или времену кувања, већ у кораку који многи прескачу док лонац још није на шпорету.
Амерички кувар Денис Литли из Њу Џерзија објаснио је за Fox News Digital да пиринач обично испира пре кувања када жели да постигне растреситу и ваздушасту текстуру. Према његовим речима, испирање се посебно препоручује код белог пиринча дугог зрна, као и код сорти басмати и јасмин. Разлог је једноставан: на површини зрна налази се скроб због ког зрна током кувања могу да се слепе. Испирањем се уклања део тог скроба, па је кувани пиринач по правилу мање лепљив. Литли саветује да се пиринач неколико пута испере хладном водом, све док вода не постане углавном бистра. Не мора бити потпуно прозирна. Важно је и да се пиринач након испирања добро оцеди, јер вишак воде може утицати на однос пиринча и течности током кувања.
Фото: Depositphotos/andsx
Иако је испирање корисно код бројних врста, стручњаци упозоравају да се то правило не може применити на сва јела. При припреми класичног италијанског рижота, за који се обично користе сорте арборио или карнароли, пожељна је кремаста текстура. Управо скроб који се ослобађа из зрна током кувања помаже у стварању карактеристичног кремастог соса. Зато кувари препоручују да се пиринач за рижото не испира пре припреме. Кулинарска стручњакиња Кристин Питман наглашава да начин припреме увек треба прилагодити врсти пиринча и јелу које желимо да направимо.
Грешке које треба избегавати током кувања
Литли при припреми басмати пиринча примењује још један једноставан поступак који може побољшати коначни резултат. Пре кувања га потапа у хладну воду на 20 до 30 минута. На тај начин зрна равномерније упијају влагу, а током кувања могу лепше да се издуже и остану раздвојена.
Једна од најчешћих грешака јесте погрешан однос пиринча и воде. Потребна количина течности првенствено зависи од врсте пиринча, па не постоји једно универзално правило. За бели пиринач дугог зрна може се употребити нешто мање од две мере воде на једну меру пиринча, док неке сорте кратког зрна захтевају мање течности. Интегрални пиринач, због очуваног спољашњег омотача, обично тражи више воде и дуже време кувања. Најпоузданије је придржавати се упутства са паковања, јер се препоручене размере разликују у зависности од сорте.
Фото: Depositphotos/belchonock
Након што пиринач ставите у лонац, додате одговарајућу количину воде и сачекате да прокључа, смањите температуру и поклопите лонац. Литли упозорава на још једну честу грешку: непрестано подизање поклопца и мешање. Тако излази пара која је кључна за равномерно кување. Осим тога, мешање може оштетити зрна и подстаћи додатно ослобађање скроба. Када је пиринач скуван, склоните га са шпорета, али немојте одмах подизати поклопац. Оставите га да одстоји пет до десет минута. Током тог периода влага се равномерније распоређује, а зрна добијају бољу текстуру. Тек након тога пиринач нежно растресите виљушком.
Фото: Depositphotos/belchonock
Решење за недовољно куван пиринач
Ако након предвиђеног времена приметите да је пиринач још увек помало тврд, не морате га бацити. Кристин Питман саветује да у лонац додате мало вруће воде, поново га поклопите и наставите кување још неколико минута на тихој ватри.
"Прекуван пиринач није добар, али можда ће вас изненадити што ми је недовољно куван још гори", објаснила је.
Важно је да се вода додаје постепено, јер превелика количина може брзо довести до тога да се пиринач раскува. Тајна добро припремљеног пиринча не лежи у компликованим кулинарским техникама, већ у неколико једноставних корака. Правилно испирање, одговарајући однос воде, кување на умереној ватри и кратко мировање могу донети велику разлику, уз обавезно прилагођавање самој сорти и рецепту.
(Дневно.хр)