Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Говорио је о покојном оцу Милошу, односу према вери, али и тренутку који му је заувек променио поглед на православље.
Посебну пажњу привукла је Вањина прича о томе како је током боравка у Италији упознао католичанство, због чега је почео озбиљније да истражује сопствену веру и како је одлазак на Хиландар оставио неизбрисив траг на њега.
Бивша девојка желела да Вања промени веру
Вања Грбић је одрастао у Клеку код Зрењанина, у средини у којој се, како каже, о религији готово уопште није говорило. Тек када је са 22 године отишао у Италију, почео је изблиза да упознаје другачији однос према вери.
"Ми можда нисмо славили славу, али када сам са 22 године отишао у Италију, упознао сам католичку религију. Схватио сам колико су они, у ствари, организован систем који те не пушта у своје друштво уколико не поштујеш каноне. Што је много, много, много, много, и још десет пута више, застрашујуће него што је то код нас".
Фото: Antonio Ahel/ATAImages/Инстаграм принтскрин/vladimir_grbic
Посебно га је погодила ситуација са тадашњом девојком, која му је јасно ставила до знања да би морао да промени веру уколико жели да њихова веза опстане.
Прочитајте још
"Кроз причу са девојком са којом сам се тада забављао, она је рекла: "Не, не, ми смо католици. Ти, ако хоћеш да будеш са мном, мораш да промениш религију". Мене је то толико повредило зато што ја немам предрасуда према другим националностима и религијама. Ја поштујем све, гледам какви су људи и тако даље. Мене је то заинтригирало да прво упознам своју религију, о којој појма немам. И било ме је срамота због тога", рекао је Вања, преноси Мондо.
Управо тада почео је да истражује православље и разговара са људима који су могли да му приближе веру. Посебно важну улогу у томе имао је отац Димитрије Шљокић, који је постао његов духовник.
"Онда сам ступио у контакт са оцем Димитријем Шљокићем, који је уједно и мој духовник. Он је тада био задужен за цркву у Клеку, која је хипотетички требало да се изгради, и, Богу хвала, данас је изграђена. Са њим сам проводио сате дискутујући о томе која је разлика између православља и католичке вере. Како је постављена, шта, због чега и на који начин. Схватио сам да је богатство које имамо нешто што не само да не треба да занемарујемо већ нешто што треба да гајимо и негујемо".
Грбић је открио и да је заједно са браћом Николом и Драганом одлучио да се крсти средином деведесетих година.
"То је било, рецимо, 1995. или 1996. године, након Олимпијских игара. Никола, Драган и ја смо се крстили, нас тројица браће. Крстио нас је човек са којим имамо старо кумство, Богдановић из Клека, који је био најбољи пријатељ мог покојног оца".
Породична трагедија и прича која га је пратила од детињства
Није, међутим, све почело у Италији. Грбић је говорио и о породичној прошлости, догађајима који су оставили дубок траг на његове најближе и због којих је одрастао без јасног верског усмерења.
"Ту је, рецимо, када су дошли 1945. или 1946. године, прва ствар коју су урадили била је да су скинули звоно са једне швапске цркве. И тих пет људи који су скинули звоно са те цркве, нажалост, доживели су велике трагедије. Моја покојна баба, коју сам поменуо, изгубила је рођеног брата тако што га је један рањени припадник четничке тројке убио испод иконе Свете Петке, која је била њена крсна слава. Она је тада рекла: "Да је било Бога, спасио би га", и није хтела да слави".
Потом је испричао и необичан детаљ из породичне историје, који је додатно показао колико су односи и опроштај сложене теме.
"У нашој породици, без обзира на то што је Свети Сергије и Вакх слава Грбића, мој покојни деда, који је такође био врхунски аутомеханичар, купио је Олимпију и возио бабу на брачно путовање у Дубровник. Био је велики навијач Хајдука из Сплита, као и сви они тамо, али није желео да јој из непоштовања према њој нарушава мир. А сад, како можеш да анализираш, рецимо, то да се исти човек који је убио њеног брата после доселио у Клек, да је она живела са њим и да му је опростила? Иако није желела да слави славу".
"На Хиландару су ми сузе саме ишле"
Посебно место у његовој исповести заузима одлазак на Хиландар, који се догодио годину дана након смрти његовог оца. Грбић је признао да је тамо доживео нешто што није умео да објасни, а што га је навело да се поново врати и покуша да разуме шта му се догодило.
"Ја у том тренутку осећам као да ме је нешто ухватило, као да не могу да удахнем. Сузе саме иду, без икаквог објашњења. Једноставно, у мени се тада створила жеља да поново дођем и да схватим зашто ми се то десило. Зашто је то место толико посебно?"
Фото: Д. Миловановић, П. Милошевић, В. Данилов
Говорећи о светињи, Грбић је описао и детаље који су на њега оставили посебан утисак, од мермерне плоче коју су вековима газили монаси и посетиоци, до Савиног бунара.
"Када смо отишли на Хиландар, Горан нас је буквално водио кроз унутрашњост цркве и испричао нам све ово што сам и ја сада испричао. Тамо можете да видите мермерну плочу, степеник који је улегнут од стопала монаха и људи који су њиме ходали током 800 и кусур година. То говори о стабилности нечега што је аутентично наше. Када одете тамо, осетите се као мало зрнце песка, али у својој Сахари. Е, то је оно што је најважније - то је наша Сахара. Можете да видите и Савин бунар, да попијете воду како бисте се поново вратили".
Колико му тај одлазак значи и данас, најбоље показује чињеница да му супруга Сара, са којом има четворо деце, понекад управо Хиландар предложи као место на којем може да пронађе мир.
"Одеш тамо да пронађеш мир и схватиш да ниси мали. Врло често, када се деси да у овом свету будеш на кушњи, моја Сара каже: "Ајде ти мало иди на Хиландар да се смириш". Живимо у свету у којем смо свакодневно на тестовима. Човек треба да ради оно у шта верује".
Открио и шта је урадио док му је отац умирао
Један од најтежих делова Грбићеве животне приче везан је за покојног оца Милоша. Некадашњи одбојкаш открио је да је у тренуцима док му је отац умирао, у цркви понудио сопствени живот у замену за његов.
Ипак, тек годинама касније схватио је да је такав поступак био велика грешка и да није требало да учини тако нешто.
Његова исповест показује колико су га породична искуства, губици и потрага за одговорима обликовали, али и колико је вера постала важан део његовог живота. Грбић, који је током каријере освајао највеће одбојкашке трофеје, данас о тим темама говори са истом отвореношћу са којом је некада говорио о спорту.
БОНУС ВИДЕО:
