- Склони се одавде! - говорила је Далила.
- Нећу - смејао се Филип.
- Никада ти играчке нећу опростити - настављала је.
- Подели људима слаткише - додао је Цар.
- Склони се, нису ту - смејала се.
- Знам да јесу, бар су презле ту! - грлио је Цар Далилу.
- Није ту, изађи! - врискала је.
- Дениз, дођи, који слаткиш хоћеш? - питао је Цар.
- Поделићемо све са драгим задругарима, па ћеш плесати и скакати, радићеш све што пожелиш - загрлио је Филип Далилу.
- Хајде склони се, па мангупски узимај када теби пошаљу - брецала се.
- Ово је мој кревет - додао је.
- Ти нећеш спавати у овом кревету веруј ми! Устани! Волиш ту да спаваш, ту осећаш дом! - говорила је.
- Осећам зло! - одбрусио је Филип.
- Ма*ш г*вно једно! Ти си ме натерао да их бацим! - заплакала је.
- Како сам те ја натерао? - питао је Филип.
- Ти си ме натерао! Све ћеш добити, само се склони од мене! Све сам чувала! - викала је у сузама.
- Љута си - рекао је Цар.
- Јесам, због свега што ми радиш! Због свега а толико сам била уз тебе!
- Ти не умеш да разговараш са мном - рекао је Филип.
- Го*но једно! Сваку играчку знам када сам добила и зашто, од почека наше везе! - викала је.
- Испада да су ти мечке и играчке битније од речи које изговоримо! Да ли смо ми нормални, нама је ријалити испрао мозак. Сто пута сам ти рекао слони се од свих, доста имамо наших проблема - говорио је Цар.
- Ничије ја проблеме нисам решавала. Немам ни једну грешку синоћ, само што ти нисам пришла. Никога нисам гледала синоћ, можда сам се само обукла како не треба - правдала се.
- Видиш да изађем луд из Казина - говорио је Цар.
- То је због пара, а не због тога што те је неко физички дирао. Да јесте знаш да би добио много више од мене - брецала се.
- Не глуми само, доста ми је глумаца за цео живот - говорио је Цар.
- Само се склони, остави ме на миру - молила је Далила.
- Како ниси оваква када сам нервозан и када лудим - додао је.
- Нећу ништа јести са тобом - викнула је Далила.
- Уби ме глава кад се посвађам са тобом - нервирао се Далила.
- Све си ми уништио, што си могао да се уништи! Не треба ми твоје јело, ништа! Знаш колико су ми те играчке значиле током наше везе! - грцала је Далила.
- Пусти медведа, пусти слике - наставио је.
- Немој ти мени пусти. Када дођем овде мени је све лепо и шарено, мени значи - понављала је.
- Морам да слушам све увреде, и од тебе и од ових људи! Све иде по мојим леђима! Хвала Богу мени нико ништа није купио... Тако си ми пребацивао и парфеме... Све што си ми дао је само да би ме пнизио. То си ти, ово није први пут. Сад си нашао и од подршке да ми бацаш ствари. Узми све, боли ме уво више да се борим и да качем - говорила је Далила.
- Сад ћеш да кукаш због медведа - рекао је Филип.
- Да, кукаћу! Урадила сам то јер си рекао да ћеш распорити све! Глупача сам што нисам све склонила са стране! - грцала је у сузама и даље.
- Чак сам те и за Валентиново молила за тог медведа, ти си тражио слаткише. Ишла сам код Дрвета да ти се борим за наочаре од 500е а ти мени све побацао! У овим условима све значи! Ето колико ти је стало... - настављала је.
- Причамо о глупостима - тужно је рекао Филип.
- За мене ни једна честитка није била глупост, ни једна слика. Све си кренуо да цепаш - изјавила је Далила.
- Спречила си ме. Само најгоре будиш у мени, као да смао то хоћеш - правдао се.
- Ето, најгора сам - настављала је да плаче.
