Све то снашло је Деу Ђурђевић у моментима кад је мислила да је безбедна и срећна, а онда је уследила херојска борба за опстанак и преживљање...
Деа Ђурђевић, новинарка и водитељка, гостовала је у емисији на једној телевизији, где је оворила душу о саобраћајној несрећи која јој је променила живот. Деа је увек искрена када је у питању њен живот, а своје искуство користи на најбољи могући начин, како би разбила све постојеће стигме и поделила све лекције које је научила.
Водитељка истиче да није знала да живи док, заправо, није преживела најгоре.
- Мени је 7. фебруар најнесрећнији дан, али и највећа животна лекција. Ја сам научила како се заправо живи и како сам добро живела, ни незнајући да тако добро живим. То је најзначајнији дан у мом животу без икакве сумње и ја о њему говорим. Ја сам жртва саобраћајне незгоде и кад кажем људима да радим на трибинама о безбедности у саобраћају често сам видела неке коментаре. Она продаје несрећу, не то је морална обавеза. Ако ми као јавне личности фотографишемо шта једемо или како нам је било овде или онде и када вам се деси тако нека несрећа, треба да поделиш искуства са онима који те воле и то је тако нормално. Ја сам то одлучила уз велику Младенову помоћ. тешко је било да кренеш и да сваки пут понављаш исто. Схватиш да је најлепша ствар у животу да се пробудиш у свом кревету и одеш сама у свој тоалет. То када имаш, па ти имаш све, а то не знаш док ниси три и по месеца прикована за кревет и молиш да останеш жива - рекла је Деа.
Водитељка је навела да јој је најстрашнији моменат био када је доктор рекао да се поздрави са својим ближњима.
Прочитајте још
- Мислим да он уопште није бирао у моменту. Није изабрао праву реч. Не мислим да би то доктор рекао пуне свести и здраве памети пацијенту који има непуних 28 година и лежи без руке. Просто му је то тек тако излетело, ја сам тада у том тренутку схватила да он озбиљно мисли да ја нећу преживети. То мени није долазило у обзир, тражила сам разлог зашто, ја сам заслужила да живим. Ником нисам ништа лоше урадила, живот је преда мном, била сам сама колетарална штета. Ја сам заслужила да преживим и ја сам тада звала маму и Младена да им дам инструкције за када изађем из операционе сале. Тражила сам им киндер чоколаду и они су рекли важи и да им испричам шта се догодило. Када неко погине и неко умре, свако има своју истину. Ја сам хтела да кажем своју, али сам тражила шта да ми донесу после иако ја нисам могла да једем месецима. Ти кад се то деси ниси свестан баш у коликом си сосу и ја сам мислила да је само рука као и сви медији. Заправо, ја сам имала контузију срца, контузију плућа, сломљену карлицу, сломљену кичму, парализу обе ноге, делимично десне. Имала сам огроман хематом овде, као још једну ногу, и имала сам ампутирану руку изнад лакта. Ти видиш само руку, али ја нисам могла да се померам уопште. Имала сам 21 операцију, некада је операција трајала по седам сати. Није то двадесет први улазак у салу, ти имаш три врсте јер се просто много ствари искомпликује у сали. Више од 200 пута су ме успавали, јер када ти мењају постељину или када обавиш нужду, а да није у твом тоалету онда морају да те успавају. Јер срце није могло да издржи толику бол, иако сам била на морфијуму 24 сата - испричала је Деа у Сценирању.
Лепа водитељка отворено је проговорила о томе шта и даље не може да уради и шта је излуђује.
- Нервира ме што не могу самој себи да вежем реп, од тога полудим. Сада сам успела да ставим шналу, да придржим нешто левом, не могу рајсфешлус да закопчам. То су неке ствари које ме излуђују, а највише што не могу да ударам џак са обе руке. И пушка. Преживела бих да не могу да вежем косу, али би ми много лакше било да могу да бијем и пуцам као човек - прича Деа Ђурђевић.
- Ударам ја и сада џак, али није то исто. Дешавало ми се да се изненадим кад погледам у руку, јер нема трицепса, сад сам се навикла. У почетку ми је било непријатно због других људи, а сада ме баш брига. Моји ожиљци су моје ордење и коме се не свиђа, мене баш брига, не мора да гледа. Схватила сам да није нормално да ми буде непријатно због мојих ожиљака, што би се неко плашио нечије повреде - каже Деа, која је пролазила и кроз разне психичке фазе.
- Пролазила сам фазу у болници да мрзим све људе који имају обе функционалне руке. И дође сестра која треба да ми помогне и ја јој се мрштим. И онда ухватим себе да схватам да ми она помаже, а ја јој се мрштим. Онда сам звала Звездану тад да јој кажем да имам нови симптом и да је питам да ли крећем да лудим. Најважније ми је било да не полудим, оно све ћу да преживим, само не то. Онда ми је она објаснила да је све то нормално и да временом пролази. И то је нормално. Просто ја никога нисам знала ко је имао тако тешку саобраћајну незгоду или су људи крили да пролазе кроз такве ствари. И себи нисам могла да опростим што баку нисам позвала вече пре тога да јој пожелим лаку ноћ и ујутру ме ударио аутобус. Ја имам срећу да сагледам из овог угла, има оних који су погинули и који не могу - отворено прича храбра Деа.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".